Iako smo navikli da je žut, postoji i beli, crveni, plavi, ružičasti i crni kukuruz. Takođe, može imati pruge ili biti šaren! Koje god boje bio, ljudi ga koriste u ishrani širom sveta nesvesni da je ova žitarica pravi zaštitnik zdravlja.
Ova žitarica vodi poreklo iz Centralne Amerike, gde su je Asteci koristili u ishrani, a najviše za pravljenje tortilja. U Evropu ju je doneo Kolumbo, nakon svog prvog putovanja, gde se brzo privikla na nove klimatske uslove.
Asteci su zrna kukuruza kuvali u ključaloj vodi, a potom dodavali ugalj i kreč u svrhu lakšeg skidanja zaštitne membrane. Zatim bi pomoću kamenog diska mrvili zrna i ponovo ih kuvali na kamenoj ploči. U početku je kukuruz služio kao hrana za stoku i uzgajan je isključivo u manjim baštama, međutim, način pripreme je izmenio njegove prehrambene karakteristike.
U Evropi se isključivo koristio za proizvodnju kukuruznog brašna, kao i sve ostale žitarice. Na našim prostorima se gaji od kraja 16. veka, odnosno početka 17. veka, kada je stigao preko Save i Dunava, a neki pisani podaci govore da se prvo uzgajao u Sremu.
Odabir zemljišta
Prilikom setve kukuruza treba izabrati zemljišta koja su duboka, strukturna i koja odlikuje dobar vodni i vazdušni režim. Za uzgoj te ratarske kulture naročito su pogodni černozem i gajnjače. Tlo u koje se polaže seme mora biti usitnjeno i rastresito, a najidealnija pH vrednost iznosi od 6,5 do 7.
Treba izbegavati ona zemljišta koja su zbijena, previše vlažna i kisela zemljišta. Ukoliko je zemljište takvo, potrebne su mere koje stvaraju dodatne materijalne troškove i uključuju kalcizaciju, fosfatizaciju, navodnjanje, ispiranje soli i druge.
Može se gajiti na istoj parceli nakon najmanje tri godine. Najboljim predusevima kukuruza se smatraju jednogodišnje i višegodišnje leguminoze, krompir, suncokret, šećerna repa, uljana repica, kao i strna žita.
Ukoliko su se na parceli nalazila strna žita, potrebno je izvršiti ljuštenje strništa kojim se zaoravaju žetveni ostaci. Osnovna obrada zemljišta se vrši u septembru ili oktobru i to na dubini od 30 centimetara. Njom se razbija nepropusni sloj, tlo postaje rastresitije i mekše.
Predsetvena priprema zemljišta se obavlja na dubini od 8 centimetara i ima za cilj da suzbije novonikle korove ali i da zadrži vlagu u zemljištu.
Đubrenje kukuruza
Jedna od najvažnijih agrotehničkih mera u proizvodnji kukuruza je svakako đubrenje. Kukuruz je kultura kojoj pogoduje unošenje organskih đubriva, naročito u okolnostima kada se ta ratarska kultura nekoliko godina uzgaja na istoj parceli. Preporuka je da se stajnjak zaorava u jesen, a optimalna količina stajnjaka iznosi od 15 do 30 tona po hektaru.
Kao i kod drugih kultura, nužno je izvršiti analizu zemljišta. Na osnovu iste potrebno je odraditi prihranu fosfornim, kalijumovim i azotnim đubrivima.
Fosforna i kalijumova đubriva se unose celokupna prilikom osnovne obrade zemljišta na jesen, ili 2/3 od ukupne količine, dok se onda ostatak unosi prilikom predsetvene pripreme zemljišta. Tada se unosi i cela količina azotnih đubriva.
Zahtevi kukuruza za hranljivim materijama iznose: 120 – 200 kg/ha azota, 80 – 120 kg/ha fosfora, 80 – 180 kg/ha kalijuma.
Odabir terena za gajenje kukuruza
Kukuruz je toploljubiva biljka
Najmanja temperatura koju zahteva seme kukuruza da bi klijalo iznosi 8 stepeni. Osetljiv je na mraz i niske temperature. Za razvoj korena najidealnije su temperature od 23 do 25 stepeni, a za nadzemne delove biljke temperature od 20 do 28 stepeni, u zavisnosti od etapa razvoja kukuruza.
Najbolja nadmorska visina na kojoj se seje kukuruz iznosi do 300 metara, dakle ravničarski reljefi.
Kao biljka iz tropskih krajeva, osim toplote zahteva i veliku količinu sunčeve svetlosti. Neophodno je izbegavati zasenjivanje. Kukuruz je u stanju da reaguje na intenzitet svetlosti pri temperaturama koje premašuju trideseti podeljak.
Kukuruz ima razvijen koren, ali ne podnosi sušu
Kukuruz u odnosu na druge ratarske kulture ima veoma dobro razvijen korenov sistem, međutim to ne znači da treba zanemariti njegove potrebe za dovoljnom količinom vode, pogotovo jer biljke kukuruza imaju dug period vegetacije i formiraju veliku vegetativnu masu.
Tokom suša, koje se javljaju najčešće u julu i avgustu potrebno je izvršiti navodnjavanje. Optimalna količina padavina kreće se u rasponu od 425 do 480 mm. Najveći zahtevi kukuruza za vodom su pre metličenja, za vreme oplodnje i na početku nalivanja zrna.
Setva kukuruza
Idealno vreme za setvu je kada temperatura tla na dubini setve iznosi od 10 do 12 stepeni. Dubina setve u optimalnim uslovima kreće se od 5 do 7 centimetara, dok je 6 do 8 centimetara kod lakših zemljišta. Ukoliko se seme poleže u zemljište sa nižom temperaturom, seme će otežano i duže klijati, odnosno sporije će nicati.
Vlaga zemljišta treba da iznosi 45 do 65 PVK. U našim klimatskim uslovima najčešće se seje od 10.do 25. aprila, mada se treba voditi temperaturama zemljišta, a ne datumom. Optimalno međuredno rastojanje iznosi 70 centimetara. Ako se ispune svi uslovi, kukuruz niče u periodu od 10 do 12 dana.
Izbor odgovarajućih hibrida kukuruza
Prilikom odabira hibrida kukuruza treba voditi računa o karakteristikama parcele, odnosno o količini toplote u periodu rasta i toploti zemljišta u proleće, dostupnosti vode, prisustvu bolesti i količinama hranljivih materija.
Odabir izvršiti i u zavisnosti od namene, odnosno od toga da li se koristi za silažu, za zrno ili pak za biogas.
U zavisnosti od dužine vegetacije, delimo ih na rane (90-110 dana), srednje rane vegetacije (120-135 dana) i kasne vegetacije (135 -145 dana). Gustina setve srednje ranih i srednje kasnih grupa zrenja iznosi od 57 000 do 68 000 biljaka po hektaru. Rani hibridi se seju na gustini od 68 000 do 79 000 biljaka po hektaru, a kasni hibridi 57 000 biljaka po hektaru.
Šest glavnih podvrsta kukuruza su: zuban, tvrdunac, kukuruz šećerac, mekunac, voštanac i kokičar.
Kada se kukuruz seje na većim površinama, potrebno je izabrati 2,3 vrste hibrida kako bi se ostvarili bolji prinosi.
Berba kukuruza
Preporučeno je da se sa berbom kukuruza u klipu krene kada vlažnost zrna padne ispod 30 posto, a u zrnu kada vlažnost bude ispod 25 posto. U skorije vreme je sve češće branje kukuruza u zrnu koji se potom skladišti u silosima.
Berba kukuruza u klipu se obavlja beračima komušačima, a berba kukuruza u zrnu žitnim kombajnima sa specijalnim hederom.
Berbu treba obaviti na vreme kako ne bi došlo do smanjenja prinosa usled dejstva ptica i glodara.
Primena, upotreba i prerada kukuruza
Kukuruz u prehrambenoj i drugim industrijama
Dobro je poznata upotreba kukuruza u kulinarstvu, te je on sastojak mnogih jela među kojima je i domaća proja, kačamak, a česta je i njegova upotreba u pripremi različitih čorbi.
Međutim, malo njih zna da se kukuruzno brašno uspešno koristi i u građevinskoj industriji u proizvodnji gipsanih tabli, dok se kada se skuva koristi kao dodatak lepku u izradi iverica i šper ploča.
Upotrebljava se i za pravljenje keramičkih posuda, a kukuruzni griz je našao namenu u proizvodnji briketa za grejanje gde se koristi kao vezivno sredstvo.
Ekološki značaj kukuruza
Sve se više govori o njegovoj upotrebi u proizvodnji bioetanola, pogonskog goriva u motorima sa unutrašnjem sagorevanjem koje nastaje suvim mlevenjem pri čemu je produkt grubo kukuruzno brašno koje se potom meša sa vodom, a na visokoj temperaturi otapa se skrob koji se razgrađuje u dugolančane šečere uz prisustvo enzima. Destilacijom se dobija etanol.
Još jedna primena kukuruza koja je održiva odnosi na na dobijanje polimera mlečne kiseline koji se koristi za proizvodnju biorazgradive plastike (najčešće za ambalažu hrane, otpad ne završava na deponijama, nego u komposteru), kao i za vlakna tekstila za čiju izradu treba manje energije.
Upotreba kukuruza u ishrani stoke
Najvažnija sorta kukuruza koja se primenjuje za ishranu domaćih životinja je zuban. Kukuruz je najpoznatija kultura u ishrani stoke, sadrži 70 do 75 posto lako svarljivog skroba, proteina ima od 8 do 9 posto i 4 posto masti u čemu se i ogleda njegov energetski značaj.
Njegova mlečna kiselina i niska pH vrednost imaju pozitivan uticaj na mikrofloru želuca životinja.
Kada je reč o silaži, kukuruz se koristi u fazi mlečno – voštanog zrenja. Kukuruz je biljka koja u postupku siliranja postiže najveću proizvodnju energije po hektaru oranične površine u odnosu na bilo koji drugi oblik proizvodnje ili u poređenju sa drugim usevima.
Zaštita od korova, bolesti i štetočina
Korovi u kukuruzu
Razvoju korova u usevima kukuruza pogoduje njegov sporiji rast, ali i širok sklop useva. Kukuruz najviše napadaju jednogodišnji uskolisni i širokolisni korovi.
Od jednogodišnjih uskolisnih korova najzastupljeniji su sivi muhar, korovsko proso, svračica. Od jednogodišnjih širokolisnih korova u usevima kukuruza najčešće se javljaju pepeljuga, ambrozija, običan štir.
Mogu se javiti i višegodišnji uskolisni korovi divlji sirak i širokolisni korovi poponac i palamida.
Vremenski period kada je uticaj korova najjači je do tri nedelje nakon nicanja. Suzbijanje se može izvršiti zaoravanjem strništa, pravilnim plodoredom a može se sprečiti i setvom čistog semena i upotrebom herbicida.
Bolesti u usevima kukuruza
Mehurasta gar (Ustilago maydis) se manifestuje mehurastim izraslinama (mešavine gljive i uvećanih ćelija zaraženih organa biljaka), na početku sa sivo belom opnom koja vremenom tamni do crne boje. Kada dostigne crnu boju, puca i oslobađa crnu prašinu koja je puna teleutospora.
Razvoju mahunaste gari odgovaraju veće padavine i temperature, kao i oštećenja koja se javljaju na biljkama (od grada, ishrane štetočina). Kako ostaje u zaraženim ostacima te ratarske kulture bitna mera u sprečavanju ove bolesti je njihovo otklanjanje sa parcele, ali i suzbijanje štetočina koje izazivaju oštećenja delova biljaka poput kukuruznog plamenca, kao i gajenje otpornijih sorti kukuruza.
Siva pegavost lista kukuruza (Helminthosporium turcicum) uzrokuje eliptične pege na listu kukuruza u okviru kojih se gubi hlorofil, i središnji deo pege poprima tamnu boju. Pege, koje inače imaju tamne rubove, javljaju se prvobitno na donjem lišću pa prelaze na gornje, a rezultat bolesti je sušenje lišća.
Razvoju patogena odgovara jača jutarnja rosa, kao i toplo i vlažno vreme u proleće kada se konidije sa površine lista na kojem su prezimele nošene vetrom šire dalje. U sprečavanju bolesti pomaže odabir otpornijih sorti.
Trulež korena i stabla kukuruza (gljive iz roda Fusarium), kod korena se javlja u fazi od dva lista do svilanja kukuruza. Od korena se širi dalje prema stablu.
Sušenje biljaka nastaje u ranoj fazi bolesti, a zaraza se prenosi semenom, zemljištem ili biljnim ostacima.
Kako izaziva nekrozu korena i oboljeva stabljika uzokujući lomljenje i poleganje biljke, treba obratiti pažnju na odabir deklarisanog semena, odnosno otpornijih hibrida.
Štetočine koje napadaju kukuruz
Kukuruzna zlatica je štetočina koja razvija jednu generaciju godišnje. Larve kukuruzne zlatice se na početku hrane korenovim dlačicama, a kasnije se ubušuju u primarni koren. Usled njihovog delovanja dolazi do povijanja korenovog vrata, koren se skraćuje, biljka gubi uporište i dolazi do poleganja kukuruza, najčešće usled uticaja vetra.
Insektu pogoduje gušći sklop biljaka, ključna mera zaštite je plodored. Mogu se izvršiti i tretmani odgovarajućim preparatima.
Kukuruzni plamenac osim kukuruza oštećenja pravi i na paprici. Prezimljava u stadijumu gusenice u kukuruzovini i drugim ostacima, te je važna mera njihovo uklanjanje odmah nakon berbe kukuruza. Mere uključuju i dobro obavljenu jesenju obradu zemljišta i suzbijanje korova (kada je usev zakorovljeniji to pogoduje delovanju štetočine), kao i insekticide. U našim uslovima ima dve generacije godišnje.
Larva se prvo hrani u lisnom rukavcu. Listovi imaju otvore nepravilnog oblika. Potom se ubušuju u stabljiku i biljke se lome iznad mesta ubušivanja.
Žičnjaci (skočibube) su štetočine čije larve uzrokuju ogromne štete u usevima kukuruza. Napadaju podzemne delove biljaka (seme, korenje tek izniklih biljaka) uzrokujući propadanje istih.
Larve žičnjaka se ubušuju u koren i hrane se klicom, ili grizu delove mladih biljaka koje ubrzo venu. Ova štetočina može se suzbiti dubokim jesenjim oranjem, uništavanjem korova (odrasle jedinke se hrane lišćem istih), insekticidima.
