Svet poljoprivrede Prodavnica

Silaža – veliki izvor energije za preživare

Upotreba sopstvenih izvora hrane je glavni uslov unapređenja stočarske proizvodnje. Pored iskorišćavanja pašnjaka i proizvodnje sena, silaža postaje sve značajniji izvor kvalitetne kabaste stočne hrane, posebno u područjima gde se ne mogu obezbediti dodate rezerve kabastih hraniva. U tim područjima proizvodnja silažnog kukuruza ima izuzetno veliki značaj.

 

Silaža - © Danijela Jovanović/Agromedia

Silaža kao način konzerviranja zelene mase bila je poznata još starim Egipćanima, dok je značajno mesto u konzervisanju kabastih hraniva zauzela tek u devetnaestom veku. Na našim područjima se tek poslednje dve decenije intenzivira proizvodnja silaže kao kabaste hrane, i to sa razvojem i pojavom odgovarajuće mehanizacije. Na intenzivniju proizvodnju silaže je svakako uticala i pojava prilagodljivijih hibrida kukuruza za ovaj način konzerviranja, ali i sve veća potreba za većim količinama kabaste stočne hrane.

Na našim farmama danas silaža ima glavnu ulogu u ishrani goveda, kako za proizvodnju mesa tako i za proizvodnju mleka. Svedoci smo da silažni deo obroka često određuje uspeh ili neuspeh celokupnog hranidbenog programa i proizvodnje.

Kada je u pitanju ishrana životinja kojom se zadovoljavaju samo njihove vitalne potrebe može se upotrebiti gotovo svaka silaža, zadovoljavajućeg kvaliteta, i da je životinje pojedu u dovoljnim količinama. U preostalom delu obroka moraju životinji biti na raspolaganju sve ostale esencijalne hranljive materije u dovoljnim količinama – proteini, minerali i vitamini.

Silaža - © Danijela Jovanović/Agromedia

Siliranje

Siliranje je proces konzerviranja biljaka vlažnim putem, fermentacijom uz pomoć mikroorganizama i enzima u odsustvu vazduha. Pri tom se dešava promena ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi u organske kiseline i alkohole. Najvažniji produkt u procesu siliranja je mlečna kiselina koja nastaje delovanjem mlečno-kiselinskih bakterija u siliranoj masi.

Kukuruz

Kukuruz je biljka koja u postupku siliranja postiže najveću proizvodnju energije po hektaru oranične površine u odnosu na bilo koji drugi oblik proizvodnje ili u poređenju sa drugim usevima. Ali u pogledu proteinskih hraniva ne može se uporediti sa leguminozama. Siliranjem se mogu iskoristiti manje vredni delovi kukuruza bogati ligninom i ugljenim hidratima – poput stabljike i kočanke.

Silaža se direktno može koristiti u ishrani stoke bez ikakve prerade – vrlo je ukusna i životinje mogu uneti njome značajnu količinu suve materije, mnogo više nego kad se hrane suvim obrocima.

Silaža - © Danijela Jovanović/Agromedia

Značaj silaže

Silaža pozitivno utiče na lučenje mleka pa se svakako preporučuje za zadovoljenje potreba u ishrani krava muzara. Muzare zahtevaju veoma probavljive strukturne ugljene hidrate (sirova vlakna) radi buražne fermentacije za stvaranje potrebne količine sirćetne kiseline, koja je neophodna za održavanje normalnog procenta masti u mleku. Na taj način silažni obroci moraju obezbediti ne samo dovoljnu količinu ukupne energije, nego istovremeno i sadržavati veoma probavljiva vlakna, a to na većem broju farmi predstavlja specifičan problem.

Za razliku od procesa sušenja, u procesu siliranja se sačuva veoma visok procenat proteina i vitamina A, pa se tako sprečava nedostatak ovog važnog vitamina u ishrani. Dodatkom leguminoza silaži obezbeđuju se veoma značajne količine proteinskog hraniva. Zato je kombinacija delova ugljeno-hidratne komponente kukuruza i proteinskog dela leguminoza bilja najkvalitetniji izvor silo mase.

Praksa je pokazala da se na zahtev u ishrani muznih krava može odgovoriti siliranjem gotovo svakog useva ako se pazi na stadijum razvoja s jedne strane, i koncentratnu smešu, s druge strane. Svaka silaža koja zadovoljava sledeće zahteve smatra se dobrom:

  • da ima svarljivost suve materije preko 65%,
  • da je nastala normalnom fermentacijom u silosu i da ima količinu suve materije 30-40%.
Silaža - © Danijela Jovanović/Agromedia

Najčešći i najznačajniji izvor za silažu je biljka kukuruza koja daje najveće količine sirovine za siliranje po jedinici površine. Veoma često su kao izvor silo mase upotrebljavani srednje i kasni hibridi kukuruza za zrno.

Selekcija kukuruza je danas stvorila za potrebe silaže nekoliko hibrida koji su namenjeni samo za siliranje. Za dobijanje visokih prinosa, visokokvalitativne silaže, najvažniji je izbor hibrida odgovarajućih svojstava ali i pravilna agrotehnika prilikom proizvodnje kao i pravilan način konzerviranja. Najkvalitetniji su hibridi kasnije grupe zrenje jer oni daju najveći prinos kabaste hrane.

Na osnovu svetskih dugogodišnjih istraživanja preporučuju se i sledeće biljne kulture za siliranje: ovas, sirak za zrno, pšenica, raž, sirak u tipu sudanske trave, ječam, leguminoze i trave. Važno je ispoštovati stadijume zrelosti za žetvu biljaka namenjenih za silažu:

  • pšenica i zob – u fazi kraj vlatanja, klasovi u početku razvitka
  • kukuruz – u fazi tvrdo zrno, odnosno tehnološkoj zrelosti
  • sudanska trava – sirak – onda kad je zrno u ranom testastom stanju
  • lucerka – pre cvetanja
Silaža - © Danijela Jovanović/Agromedia

Osnovni zahtev je da se usevi požanju za silažu u momentu kada daju maksimalan prinos hranljivih materija, bez obzira na stadijum razvitka. Ovo znači da u uslovima bolesti ili klimatskog stresa useve treba skidati ranije nego kad je optimalan stadijum razvoja.

Mnoga istraživanja pokazuju da je najvažnija karakteristika silaže – svarljivost suve materije. Da bi se, prema tome, silaža maksimalno iskoristila, mora se iznaći najpodesnija kombinacija silaže i koncentrata kojom bi se omogućila maksimalna konzumacija suve materije i optimalna proizvodnja mleka.

Od silaže se zahteva velika svarljivost suve materije. Koliko se danas zna, svarljivost suve materije je funkcija kvaliteta požnjevenog useva, jer zavisi od fenofaze u kojoj je usev požnjeven. Međutim, u tom pogledu postoji razlika među usevima. Fenofaza ima najveći uticaj na svarljivost suve materije kod detelinsko-travnih smeša i trava (od pupenja oko 70%, pa do zrele faze oko 50%). Ovo opadanje kod detelina je nešto sporije, a kod trava brže.

Silaža - © Danijela Jovanović/Agromedia

Na svarljivost SM kukuruza fenofaza najmanje utiče. Od mlečne pa do testaste zrelosti svarljivost suve materije se povećava, zatim opada do nivoa koji odgovara mlečnoj zrelosti dok ne dostigne stadijum tvrdog zrna, kada počinje opet da se povećava do nivoa koji je bio u testastoj zrelosti. Na ovu razliku svarljivosti suve materije između trava i kukuruza utiče proces popunjavanja zrna hranljivim materijama i relativno povećanje učešća zrna u celoj biljci, jer u kukuruzu 50% i više od ukupnih hranljivih materija može biti u klipu.

Pošto su hranljive materije u klipu kukuruza jako probavljive, fenofaza ima manji uticaj na svarljivost celokupne suve materije u biljci, za razliku od trava od kojih seme učestvuje u nesrazmerno manjem odnosu, pa uticaj zrna ne može ni da dođe do izražaja. Srednju poziciju između ove dve grupe krmiva zauzimaju zob, pšenica i ječam, kod kojih svarljivost suve materije zavisi od normalnog odnosa list – klas – stabljika.

Kada se radi o svim usevima, pa i o kukuruzu, za silažu ne dolaze u obzir zelene biljke, jer stadijum zrelosti biljke utiče i na ukupnu konzumaciju hranljivih materija. Istraživanja su pokazala da se vrhunski kvalitet silaže, naročito kukuruzne, postiže kada se usev skine u momentu kada ima 30-40% suve materije, da je svarljivost suve materije preko 65% i da je nastala u normalnoj fermentaciji u silosu.

 Izvor: literatura, lične beleške i višegodišnja zapažanja sa terena

„Govedarstvo tehnologija proizvodnje“, Čačak 2006. god, mr Milun D Petrović, dr Milan M Petrović, dr Vladimir S Kurćubić

Komentari