Nije zdravo ćutati

Srbija je zemlja svakoraznih paradoksa i neobičnosti. Jedan od najagilnijih i najglasnijih aktivista za zaštitu životne sredine ima nadimak Ćuta, a reč je o Aleksandru Jovanoviću iz organizacije „Odbranimo reke Stare planine“. On u 2020. godini ne samo da nije ćutao, već je grmeo. Za njegovo ime vezuju se i autentične poruke i termini kao što su „Ekološki ustanak“ ili „Ekološke izbeglice“ što je dovoljno za prvu procenu koliko senčimo zelenu boju. Procene su da mnogo teže i dalekosežnije posledice na državu i njeno stanovništvo mogu da ostave ekološke crne rupe, nebriga i loše upravljanje zagađivačima vazduha, vode i zemljišta, nego pandemija virusa kovid-19.

Bez ispunjavanja uslova za (poglavlje 27), više puta je naglašeno i iz Brisela i Beograda, nema ulaska u EU. To je bitno upozorenje, ali ne treba gurati pod tepih ni podatak (dok čekao Godoa) da godišnje od komplikacija nastalih udisanjem zagađenog vazduha u Srbiji umre nekoliko hiljada osoba. Da još uvek nemamo ni jednu deponiju, niti postrojenje za tretman takozvanog opasnog otpada. Procene su da se godišnje oko 80.000 tona te vrsta otpada odlaže na komunalne deponije .Javna je tajna da nam je u poslednje vreme vraćeno nekoliko višetonskih pošiljki od strane tradicionalnih kupaca poljoprivrednih proizvoda u kojima je utvrđena nedozvoljena količina određenih toksičnih i sličnih materija.

Dakle, sve je u lancu i spojenim sudovima. To je Ćuta sa brojnim aktivistima i podršku ljudi iz struke i eksperata na nedvosmislen način ustanovio prilikom sprečavanja frontalnog juriša na biser reke u brdsko-planinskim područjima Srbije na kojima je planirana izgradnja preko 800 malih hidrocentrala. Tim potezom u betonske cevi trebalo je da bude „utamničeno“ 2.400 kilometara vodotokova čime bi bio uništen njihov biodivirzitet , ali i u potpunosti narušen život brojnih meštana uz te reke koji se isključivo bave poljoprivrednom proizvodnjom. Sve je uz snažan pritisak zaustavljeno na broju od 46 izgrđenih malih hidroelektrana uz obećanje države da će u zaštićenim područjima takve investicije biti zabranjenje.

Posle septembarskog  ekološkog „ustanaka“ u selima Rakita i Topli Do, sa čijih bistrih potoka su investitori  bukvalno oterani, stekao se utisak da su iz nadležnih ministarstava i njihovih stručnih službi   razumeli težinu problema na koji im je ukazao Ćuta. Međutim, ekolozi su mišljenja da je sve na klimavim nogama i da je i dalje ključni dokument koji reguliše tu oblast iz 80-setih godina prošlog veka. U pitanju je izvesni Katastar malih hidreoelektrana koji nema ništa protiv, što bi rekao naš narod, da koljemo vola zgob kilograma mesa. Iz svih 800 malih hidroelektrana godišnje bi moglo na ukupan bilans da se doda 2,5 procenata obnovljive energije što je jako malo. Skoro beznačajno.

Ćuta i njegovi eko saborci ističu: da nije Srpski, niti zdravo ćutati i kada je u pitanju izgranja rudnika jadarita kod Loznice. Predlažu da Studiju o uticaju na životnu sredinu ne naručuje kompanija Rio Tinto, već  da to učini država uz angažovanje nezavisnih stručnjaka i institucija. Samo na takav način, tvrde, može se dobiti prava slika o toj investiciji. Loznica još uvek nije u potpunosti demontirala ekološku bombu u objektima nekadašnje fabrike „Viskoze“ tako da bi joj još jedna bio preveliki zalogaj.

Ćuta, bez ikakve sumnje, ima značajnu podršku brojnih ekoloških asocijacija, pokreta i udruženja među kojima i onih sa područja Vojvodine. Njihov fokus je na one derivate i probleme koji devastiraju i zagađuju poljoprivredno zemljište i vode. Sugerišu primenu takozvane cirkularne ekonomije u poljoprivrednoj proizvodnji. Radi se o održivosti na maksimalnom, racionalnom i ponovnom korišćenju resursa .Jednostavnije rečeno, nema nikakvog bacanja, sve je zatvoreno u ciklusima. Značajne aktivnosti, saveti, edukacija i praktični potezi povlače se na planu upravljanja svim vrstama otpada kao i reciklaže. Na radaru su im i inostrane investicije.

Posebna zabrinutost je sa stanjem deponija za komunalni otpad, gde se godinama situacija sporo ili skoro nikako ne menja .One su označene kao jedan od vodećih zagađivača podzemnih voda i poljoprivrednog zemljišta. U Srbiji ih ima 3.500 od čega na području Vojvodine 579, a od ovih brojeva svega 164 su aktivne i kontrolisane deponije. Sve ostale imaju status takozvanih divljih deponija ili smetlišta.

Autoritativno u celu priču, kada je u pitanju obraćanje široj javnosti, uključila se Istraživačka stanica Petnica, odnosno njen direktor Vigor Majić. On je upozorio i otvoreno osumnjičio jeftini ugalj „sirovu kolubaru“ da nam pravi ozbiljne i skupe probleme sa zagađenjem vazduha koji značajno utiče na zdravlje ljudi a indirektno i na celokupno okruženje. O toj vrsti lignita, odnosno njegovim lošim karakteristikama decenijama nije bilo ni reči. Međutim, tokom opšte hajdučije na društvenu i državnu svojinu krajm 90-setih i kasnijih godina, bilo je visokih činovnika i partijskih moćnika koji su na kopovima rudnika Kolubara, imali čak i sopstvene rampe, za izvlačenje tog uglja sa kojim su snadbeveli bolnice, škole i stovarišta diljem Srbije.

Ekologija i poljoprivreda su sestre bliznakinje. Uvek kada se desi nešto loše jednoj od njih i druga oseća probleme i neprijatnosti. Ovde ću citirati poznatog glumca Žarka Lauševića :“Kuca neko na vrata. Ko bi to mogao biti u ovo doba“? Ja ću dodati: ako je Ćuta ili neko od njegovih, imamo sreće!

Komentari