Nije prvi, već đavo bi ga znao koji put, da voće iz Srbije dospe na loš glas. Da se vraća sa granica ili posle dodatne kontrole iz zemalja u koje je izvezeno ponajviše zbog nedozvoljenog prisustva zaštitne i driuge hemije ili neadekvatnog kvaliteta. Međutim, nekada bi se ispostavilo da vraćeno voće nije orezivano, zalivano, gajeno i ubrano u našoj zemlji, već u nekim drugim. Inostrani kupci takvu okolnost ne uzimaju zdravo za gotovo i prodavcima pišu minus. A mi, po običaju, bivamo iznenađeni čak i uvređeni uz pitanje da li je tako nešto „moguće“?! Tek kada se neke kontrolne služne uozbilje a mediji uhvate olovku sa prave strane javnost se podseti da je jedna od omoljenih disciplina naših izvoznika takzvani reeksport.
To je radanja ili transakcija kada jedno pravno ili fizičko lice kupi određenu robu u inostranstvu potom stavi svoju nalepnicu i izveze u neku drugu zemlju. Nije redak slučaj da to učine na tržište one iz koje je uvezao. Motiv je da se po osnovu razlika u ceni prigrabi određena dobit.
Kroz tu fazu najčešće je od voćnih kultura prolazila malina. Zbog njene sve veće proizvodnje u zemljama negdašnje Jugoslavije, gde bi često bila prava ptica „selica“. To se najčešće dešavalo kada bi rod u srpskom malinogorju podbacio a prodajne cene na svetskoj pijaci povoljne. Bilo je tu i drugih kombinacija a naša zemlja kao jedan od lidera u ovoj proizvodnji uz natprosečni i karakteristični kvalitet plodova bila je odličan paravan za reeksportere.
Slab rod, visoka cena: VIŠNJE tražene, a da li se ISPLATI?
Međutim, kroz sitnu mrežu kontrola od strane kupaca iz zemalja Evropske unije poodavno ne može da prođe ni „keder“. Tako je nedavno bilo sa kontigentom smrznutih jagoda uvezenih iz Srbije u Belgiju. Kada je pukla bruka, dodatnom istragom, utvrđeno je da je sistemom reeksporta jagoda poreklom iz Albanije. Ključni dokaz za to je bio i taj da u našoj zemlji nema zvanično registrovanih sredstava za zaštitu bilja na bazi formetanata sa kojim su bile „obogaćene“ jagode.
KONTROLE BEZ PREDHODNOG TELEFONIRANJA
Novi kabinet Ministarstva za poljoprivredu nastoji, posle brojnih propusta i nemarnosti izvoznika ali i drigih u lancu, da uozbilji agendu o bezbednosti hrane. Neće to činiti samo zbog usklađivanja sa standardina Evropske unije, već i zbog domaćih potrošača kao i sprečavanja falsifikata i drugih propusta kada je u pitanju izvoz roba i gotovih proizvoda iz sektora agrara, jer su u pitanju veliki ulozi ali i očekivana dobit.
Tako je u pripremi novi zakon koji će bolje, nego što je to do sada, urediti kontrolu hrane i zdravlja životinja. Na taj način Srbija će se još aktivnije uključiti u u globalne tokove po ovom pitanju kroz projekte FAO i Svetske zdravstvene organizacije i drugih asocijacija. Naravno, tu je i nezaobilazna saradnja sa sistemom za brzo uzbunjivanje za zdravu hranu Evropske unije (RASFF)…
Jedna od novina, nazovimo je tako, je i izrada nacrta zakona Ministarstva poljoprivrede o službenim kontrolama proizvođača, prerađivača, izvoznika i druge logistike kada je u pitanju hrana, koja bi počela da se primenjuje od 1. januara naredne godine. Njom je predviđeno da službene kontrole kada je u pitanju proveravanje bezbednosti hrane, neće biti najavljivane tri dana unapred kakva je bila praksa do sada, već da se umesto „telefoniranja“ ta aktivnost vršiti bez „kucanja“ na vrata. Dakle, nenajavljeno!
Ova izmena nedvosmisleno govori o našoj opuštenosti, lošoj metodologiji rada, pa i neozbiljnosi po pitanju kontrole hrane. Takvo ponašanje povlačilo se godinama i pored „čvrstog“ stava da je bezbednost hrane prioritet od nacionalnog značaja.
REPREZENTATIVNOST
Bilo bi dobro kada bi iz domaćeg agrara mogli da se reeksportuju i neki drugi „proizvodi“, ponašanja, tvrdoglavosti, neodgovorsnost i nebriga, ali njih niko neće ni da pogleda. Naime, ratari iz Stiga uoči početka žetve ječma i pšenice sa 200 traktora blokirali su jedanm od prometnijih kružnjih tokova kod Požarevca. Njihov revolt usledio je kada su saznali da će se otkupna cena pšenice ovogodišnjeg roda biti oko 17 dinara za kilogram.
Razočarani proizvođači kažu da su skoro godinu dana čekali da dođu do malo novca kako bi mogli da nastave poslove na svojim gazdinstvima. Međutim, sa navedenom cenom, dodaju, samo će se zaglaviti u još veća zaduženja i probleme. Sa mesta blokade prozvli su reseorno ministarstvo i ministra da im na licu mesta objasni logiku kako da nastave mukotrpan rad bez minimalne zarade na svom glavnom ratarskom proizvodu.
U utorak 17. juna protestovali su i stočari, odnosno proizvođači mleka iz Udruženja „Naše mleko“ sa područja Mačve u centru Bogatića. Ovog puta razlog je bio „njihov“ čovek, odnosno novi ministar Dragan Glamočić, koji im je za novi susret za razgovor o situaciju u mlekarstvu, odnosno stočarstvu tražio REPREZENTATIVNOST. Tačnije da prvo dostave precizan spisak sa svim članovima a posle da eventualno budu pozvani na razgovor.
Milan Pajić, predsednik „Našeg mleka“ kazao je da to još jedan primer njihovog ponižavanja proizvođača,koji im neće dostavljati nikakve spiskove, jer sumnjaju da se oni mogu iskoristiti za neke od oblika kažnjavanja zbog podrske studetskima u blokadi. Isti zahtev dobili su i ratari iz Udruženja „Stig“ koji su takođe odbili da prave i dostavljaju bilo kakve spiskove, jer o tome misle isto kao i njihove kolege iz Mačve.
SELO BEZ VODE
Nije nikakva parodija prema selu neobičnog naziva Donje Brijanje u blizini Bojnika, odnosno na širem području Leskovca, već ukazivanje na problem zbog kojeg su duže vreme u protestu. Razlog tome je što nemaju ne samo pijaću već i vodu za druge osnovne potrebe, jer su im bunari presušili i zagađeni a priključenje na najbliže vodovodne cevi iz pravca Bojnika za njih je nepristupačano. Zapravo, po tom pitanju nema dogovora između Bojnika i Leskovca tako da u Donjem Brijanju, uz sve sezonske poljoprivredne poslove moraju da razmišljaju i o blokiranju regionalnog puta koji prolazi kroz selo.
Meštani tog sela, a ima ih preko hiljadu, kažu da pred svake izbore predstavnici lokalne vlasti iz Leskovca, projektom za vodosnadbevanje mašu kao sa šargarepom na štapu, da bi posle svega ostali žedni. Apsurd je dodaju što na 150 metara od sela prolazi cevovod iz pravca Bojnika, ali mudraci iz Leskovca ih ubeđuju da treba da sačekaju na novi priključak koji će biti udaljen preko 80 kilometara.
Svi ovi problemi traže da im se „dođe na noge“, o čemu na svim nivoima vlast sve glasnije govore, ali od toga još nema ništa. Muška čeljad u Donjem Brijanju zbog takvog ponašanja moraće, do daljenja, da se briju na suvo. To nije ni malo prijatno a još manje smešno.To je zapravo ona druga strana naših lepih sela i romantičnog ruralnog prostora?!
Treba se pripaziti da epilog svih ovih priča, od zavodljivog reksporta, sve učestalijih protesta paora pa do žeđi u Donjem Brijanju, ne bude kao u jednom aforizmu Slobodana Simića. On zapisa:“NARAVNO, DA SMO POSEKLI ŠUMU. NIŠTA PRIRODNIJE“!!!
…
Komentari