Beli tartufi zavijaju u crno

Da se razumemo: tartufi nisu „neke“ gljive,već retke, delikatesne i skupe koje se pronalaze uz dosta uloženog truda, veštine i asistencije obučenih pasa ili svinja. Njihova neodoljiva privlačanost uz specifičnu aromu je svakako cena i mogućnost brze i velike zarade. Zavisno od vrste i zrelosti, tartufi se prodaju od 500 pa sve do, na inostranim pijacama, do 3.000 evra za kologram. Međutim, sve to ne vredi ni „pišljiv bob“ ako neko u toj trci izgubi život. Nažalost, beli tartufi su nedavno zavili u crno više porodica njihovih sakupljača koji su se u nezgodnom momentu zatekli licem u luce u neregulisanom poslu.

Naime, u nedelju 6. decembra u prepodnevnim časovima u šumi u ataru sela Jarak kod Sremske Mitrovice, smrtno su stradala braća P.J.(43) i S.J.(37) iz Futoga. Nakom verbalnog a potom i fizičkog sukoda sa braćom D.E (38) i N.E. (35) iz sela Jarka, neko od njih dvojice je potegao vatreno oružje i usmrtio Futožane. Posle hapšenja osumnjičenih i nastavka istrage biće utvrđene pojedinosti i detalji ovog ubistva  do kojeg ja na osnovu dosadašnjih operativnih i drugih saznanja došlo, najverovatnije, zbog sukoba oko „teritorije“ za traganje i sakupljanje tartufa.

Ovaj tragični događaj izazvao je loše osećanje kod svih onih koji žive rade u srpskim selima kao i kod onih koji ih povremeno posećuju.Tartufi ne rastu na Terazijama, već u šumama, pored reka, lugovima i planinskim područjima nadomak naših sela u kojima se meštani, na izestan način, osećaju krivim što se ovakve neprijatnosti događju. Bolji poznavaoci prilika kažu da je u međuvremenu bilo određenih problema među tragačima za tartufima i drugim vrednim gljivama, ali bez težih ili smrtnih posledica. Ključni motiv je novac i takve grupe ljudi ili pojedinci ponašaju se kao tragači za zlatom i drugim vrednostima koje se kriju ispod površine zamlje na određenim područjima. Po pravilu su nervozni i ne podnose prisustvo i „disanje“ za vratom od strane konkurencije.

Naravno, da od pomenutih hajduka, uskoka, pa i onih koji su spremni da potegnu oružje, ne bi bilo ništa da je ova oblast normativno uređena. Da se zna ko može i pod kakvim uslovima, u koje vreme, na kojem području i uz kooju vrstu kontrolora da pristupi sakupljanju tartufa, ostalih retkih gljiva, odnosno pečuraka, puževa, žaba, lekovitog bilja, šumskih plodova počev od borovnica, divljih jagoda, do drena ili gloga .Sećam se kada su još pre 20 godina meštani nekoliko sela u blizini Ljiga i planine Rajac bili uznemireni zbog pojave određenih tragača za korenom lincure. Ta biljka je i tada bila zaštićena, ali uporni i drski „botaničari“, kako su se predstavljali, svoje traganje nastavili su pod okriljem noći što je još više irtiralo žitelje tog kraja.

U gljivarstvu je nered jako opasan, ne samo sa ekonomske, već i zdravstvene strane. Nestručni sakupljači i berači pečurke iz prirode godinama iznose na zelene pijace pa se tako svake sezone beleži više teških trovanja od kojih jedan broj i sa smrtnim ishodom. I lečenje onih koji ostanu u životu je jako komplikovano, dugotrajno i skupo. Međutim, i dalje ta vrsta aktivnosti nije uređena i dosta toga se radi improvizovano i bez ičijeg nadzora.Tamo gde postoje određena pravila i propisi tumače se prema ličnim nahođenjima i interesima.

Poređenja radi, mnogi građani imaju prilike da preko specijalizovanih TV emisija iz serije Animal planet, Natura, Diskaveri ili Nacionalne geografije vide kako je uređen izlov određenih vrsta riba, rakova, školjki i drugih životinjskih pa i biljnih vrsta. Praktično sve startuje u određeno vreme, na precizno definisanom prostoru, uz stroge kvote, odnosno posle nekoliko dana ili nedelja sve se prekida uz dodatno obaveštenje preko radio stanica, mobilnih telefona i računara. Ko ne poštuje propisana pravila biva, ne samo diskvalifikovan, već i kažnjen novčano ili oduzimanjem dozvole da se bavi tom delatnošću.

Srbija poodavno ima takozvanu „crvenu knjigu“ ugroženih vrsta među biljnim i životinjskim svetom, proglašena specijalna prirodna područja, nacionalne parkove, šumska područja, planinske vence i slične rezervate sa svim svojim sadržajima, ali mnogo toga i dalje „štrči“ i nalazi se u takozvanoj sivoj zoni. Pored ostalog to je i slučaj sa pečurkama sa kojim je naše područje prebogato. Samo jestivih, u buketu od preko 300 vrsta, ima više desetina. Ne fali nam ni tartufa kojih se, po nezvaničnim procenama godišnje ponudi otkupljivačima i nevidljivom tržištu, oko tri tone.

Ove retke gljive, među kojima su posebno cenjeni beli tartufi, mogu se naći na dvadesetak lokacija u Srbiji, od Oberske bare, preko Fruške gore, Sremskih šuma, Kosmaja do dolina reka Ljiga, Jasenice, Bosuta i još nekih. U toj topografiji odavno nema tajni,  ona je jedino u tome, ko ih sakuplja i po kojim pravilima? Ako pravila nema onda se rizik i neizvesnost podrazumevaju.

Reč rizik nisam podvukao samo zbog poslednjeg tragičnog događaja na području Sremske Mirtovice. Svaka neuređena oblast, pa i posmatranje leptira ili ptica pevačica, nosi određene opasnosti. Ne, kako se u poslednje vreme iz uporišne tačke parlamentarizma tvrdi da su njihovi generatori Dragan Đilas, njegov brat i još neki glumci i reditelji. Nije za pomenuti slučaj isključivi krivac ni novac, već i druge frustracije nastale od maratonskog životnog lavirinta kroz koji se  svi zajedno probijamo pune tri decenije.Jako sporo, neuspešno, skraćenih „fitilja“ i  uz neverovatnu količinu laži i obmana od strane svakoraznih trutova i đilkoša koji su zaposeli javni prostora i značajna rukovodeća mesta. Uz sve stigla nas je i korona.

Komentari