Svet poljoprivrede Prodavnica

Tanka linija između tanjira i kontejnera

Uskoro će domaći mediji početi horski da podvriskuju kako : „počinje bitka“ za hlebno žito misleći pri tome na jesenju setvu koja je uvek opterećena sa brojnim kalkulacijama, neizvesnostima i nervozom. Mnogim ratarima nije ni na kraj pameti da se udaljavaju od osnovnih problema, ali neće im biti suvišno niti svejedno kada čuju podatak da se u Srbiji, SAMO IZ DOMAĆINSTAVA, DNEVNO BACI oko 700, odnosno godišnje 250.000 tona HRANE MEĐU KOJOM JE NAJVIŠE HLEBA. Onog koji se upravo mesi od žita kojeg svake godine prate teške borbe i ofanzive. Ovo je jedan od podatka nedavno urađenog istraživanja, prvog ove vrste kod nas, od strane Centra za unapređenje životne sredine sa sedištem u Beogradu. Baca se hrana zbog lošeg kvaliteta, proteklih rokova, dugog stajanja, nepristojnosti i bahatosti od strane onih koji su se LAKO OBOGATILI I BRZO PREJELI.

Bio sam u zabludi misleći da se u kontejnerima ili pored njih najviše odlaže upotrebljena plastika, od kesa, flaša i kutija kao i dotrajali kauči, ofucane fotelje ili rashodovani šporeti, bojleri, zastarele grejalice i usisivači.

Pomenutim istraživanjem utvrđeno je da i tog ŠUTA ima puno, ali da bačena hrana prednjači. Tako svako domaćinstvo godišnje odnese prema kontejnerima 10,18 kilograma hleba, a pored njega i oko 7 kilograma mesa, 6, 74 litara mleka 5,33 povrća , 5,7 voća i drugih namirnica.

Ako bi se bačena hrana spakovala u kamione ili pak u dostavna vozila kolona bi bila duga od Subotice do Kragujevca. Još jednom naglašavam ovo je količina hrane bačena iz domaćinstava bez trgovinskih lanaca, marketa, hotela,prerađivačkih objekata, klanica i sličnih privrednih društava.

Paradoks ove GLOBALNE EPIDEMIJE je što se ona najbolje oslikava na lokalnom nivou. U širem smislu bačena hrana truli i oslobađa gasove koji prave efekat staklene bašte, a u ekonomskom smislu na smetlišta svake godine odlazi preko 120 milijardi dolara.

Najgora je cena koju plaćaju ljudi životima, jer podaci kazuju da godišnje u svetu od gladi i neuhranjenosti umre preko 10.000 dece, dok je broj starijih troduplo veći. Kod nas na lokalu značajan broj ljudi moli ili čeka u redovima za hranu. Samo u Beogradu, na takozvanom narodnom kazanu, trenutno je preko 12.000 građana, a istovremeno svaki grad i opština u Srbiji i dalje ima otvorene narodne kuhinje.

Uvek kada čujem televizijski spot „Jedan obrok, mnogo nade“ blago se naježim ali istovremeno i razljutim uz pitanje KAKO JE MOGUĆE u jednoj agrarnoj zemlji i to u 21. veku da ljudi imaju problema sa hlebom?

Tanka linija između tanjira i kontejnera - © Pixabay

Ali još od vremena komunista naša je navika, doduše jadna i kukavna, da razgovramo o ceni hleba kao o projektu izgradnje nuklearne elektrane. Ta avet i dalje se provlači zbunjujući mlađe generacije, kao i same poljoprivrednike, koji uz sva nezadovoljstva po navici seju i žanju dovoljne količine žitarica.

Jedno od ključnih pitanja na ovu temu je zasigurno ono ZBOG ČEGA LJUDI BACAJU HRANU? Pomenutim istraživanjem utvrdili su da 67 procenata domaćinstava to čini zbog kvarenja hrane, 17 odsto zato što većina članova naprosto neće da jede staru hranu, a 11 procenata iz razloga što misli da su namirnice zdravstveno nebezbedne. Jednom rečju sve se vrti oko KVALITETA, a da je on u najmanju ruku upitan nije teško utvrditi.Opšta trka za zaradom, nelojalna konkurencija, improvizovana kontrola i druge TRESIBABE omogućavaju svakome ko ima takozvani PIB da posluje na tržištu hrane i da mu pri tome more nije ni do „kolena“.

Tanka linija između tanjira i kontejnera - © Pixabay

Tako je nedavno vođena „žestoka“ polemika između anemičnih udruženja potrošača, prevejanih trgovaca i samouverenih proizvođača o tome kako prepoznati da je određen proizvod kvalitetan i orginalan. Zaključak se sveo na to da samo revnosno treba ČITATI deklaraciju proizvoda i NEPRESKAKATI tekst ispisan sitnim slovima. Naravno, nije zgoreg uz sve to popiti kafu i prevrnuti šolju, jer možda i u njoj bude nekih dodatnih znakova i garancija.

Šta potrošačima nude uvozni lobili, stranke i drugi INTEDANTI dobro je poznato. Kod svake nestašice oni USKAČU KAO SPASIOCI bez najmanje namere da se raspitaju i provere da li možda određene robe i proizvode imaju domaći proizvođači. Šta sve stiže iz zemalja koje vrše GODIŠNJA PRAŽNJENJA SVOJIH SKLADIŠTA radi smeštanja novog roda o tome se skoro ne govori, bez obzira, što je javna tajna da znatne količine takvog USEDELOG voća i povrća stiže na naše pijace i trgovinske lance uz dampinške cene, pri tom direktno ugrožavajući domaće proizvođače.

Nema sumnje da na bacanje hrane utiče i poodavno ustanovljenja diskriminatorska praksa od strane velikih evropskih kompanija, koje za bivše komunističke zemlje proizvode hranu lošijeg kvaliteta. Iako tako nešto iz „osumnjičenih“ kompanija odbacuju uz snažnu podršku uvoznika, ipak, praksa ih demantuje potvrđujući da određeni brendirani proizvodi nemaju očekivane nutritivne karakteristike, boju, ukus, miris. Navedeni dvostruki standardi po pitanju kvaliteta i dalje, poput krtica, rovare na našem terenu.

Tanka linija između tanjira i kontejnera - © Pixabay

TANKA LINIJA IZMEĐU TANJIRA I KONTEJNERA još više će se sužavati a razlog tome nije samo, kako se može čuti, GLOBALNA EPIDEMIJA BACANJA HRANE već loše lokalno UPRAVLJANJE sa istom, bahatost, nekultura, nerazumevanje, nehumanost, neposlovnost. Navešču primer jedog marketa u Zemunu, na čijim udarnim policama su nedeljama stajale banane, čija kora je vremenom bukvalno dobila crnu boju, a da ih niko nije uklonio. Šta više na njima je ostala visoka početna cena. Nikome nije bilo ni na kraj pameti kada su se pojavile prve fleke da im primereno umanji cenu i ponudi kupcima.

To nije nikakva trgovačka upornost, već najobičnija DRSKOG I NEPOŠTOVANJE POTROŠAČA. Pomenuti market posle dva meseca rada zamandalio je ulazna vrata. Hteo sam da kažem da je sve navedeno posledica simboličnog ili nikakvog ULAGANJA U BRIGU O ČOVEKU. U paleti te brižnosti treba da su takozvane kontrolne i inspekcijske službe, za koje duže vreme, postoji opšta ocena da su najslabija i najtanja karika u celom društvenom sistemu.

Inače, kada sam pre neki dan izašao iz Galerije SANU, po ko zna koji put, zadivljen sa platnima : „Kula izgubljenih duša“, „Presuda-izvršenje“ ili „Soba u Firenci“ znamenitog slikara Ljube Popovića, na svega pedesetak koraka dalje naišao sam na prizor koji je imao sve elemente, u mojoj percepciji, FANTASTIKE. NEČEG NESTVARNOG. Pod strehom jedne od monumentalnih zgrada u Knez Mihajlovoj ulici sedela je mlađa žеnska osoba sa kučetom, pri tom držeći u rukama vidno ispisanu poruku „SKUPLJAM ZA HRANU“.

U nameri da se što pre odbranim od ove neprijatne slike izračunao sam: DA SA KOLIČINOM, ISPRAVNE, HRANE KOJA SE KOD NAS BACI ZA JEDAN DAN NAVEDENA ŽENSKA OSOBA MOGLA BI DA SE HRANI PUNIH 20 GODINA. ZBOG TOGA JE NEKO DOBRO PRIMETIO: DA JE LEPOTA SVETA U VASIONI I DALJINAMA, A NE U BLIZINI I UZ SKUTE NAŠE STARNOSTI.

Komentari