Svet poljoprivrede Prodavnica

Prazne kuće nisu vaučeri !?


Srpska sela puna praznih kućaFoto: Budimir Budo Novović

Odavno država, odnosno njena resorna Ministarstva za poljoprivredu i brigu o selu nisu imali značajniji konkurs. Ako uspe, veruje se, da će spasiti na stotine srpskih sela od trajnog nestajanja. U centru ove velike konkursne objave su napuštene kuće a na drugoj strani svi oni koji bi želeli da se usele u njih. Ne reda radi ili da bi u njima proveli vikend, već položili sopstveno ognjište i uključili se u radne i životne izazove koje ima domaće selo.

Praznih kuća na području Srbije ima, poređenja radi, koliko stanovnika za dupke puna dva Valjeva, odnosno oko 200.000. Što se tiče para za kupovinu, stižu uveravanja sa najviših mesta da nema problema i da su državne bisage za ovu svrhu pune do vrha.

Bez zrna „političkog“ baruta?

Sve je počelo 28. juna na Vidovdan, jer kako kaže predanje a što je i danas na snazi, na taj dan se mnogo bolje, dalje i jasnije vidi nego svih ostalih u godini. Neko je računao i na ohrabrenje i podršku potencijalnim kupcima od strane Kosovskih junaka usput proglašavajući, ovu bez sumnje, značajnu akciju za neku vrstu borbe, ali bez zrna „političkog“ baruta!?

„Ovo je nadstranačka, nadpolitička misija iza koje stoji Srpska akademija nauka, verske zajednice i predsednik Republike Aleksandar Vučić“, ponovio je u više navrata ministar za brigu o selu Milan Krkobabić.

S obzirom da sam se previše naslušao sličnih najava i usklika oni ne piju vodu, jer kod nas odavno i šetanje kućnih ljubimaca na „povodcu“ zavisi od nečijeg politikog raspoloženja. Inače, uspeh ovog konkursa neće zavisiti od „viših“ sila i ovozemaljskih autoriteta, već pre svega od dobre volje države koja je za prvu fazu izdvojila 500 miliona dinara. Za ovu sumu se može kupiti između 700 i 800 kuća.

Interesovanja ima, „ludilo“ izmišljeno

Što se tiče „desanta“ na prazne seoske kuće o kojem već izveštavaju provladini mediji od toga još nema ništa. Zainteresovanih ima, ali i ne još uvek nikakvog „ludila“ i zujanja kao u pčelinjaku. Nisu prazne i napuštene seoske kuće isto što i vaučeri za besplatan odmor u Srbiji, kojih je prvog dana za nepuna dva i po sata podeljeno čak 30.000.

Preuzimanje kuća je plan, želja i odluka svakog pojedinca, odnosno mladog bračnog para, u kombinaciji sa odgovornošću za tako nešto. Za mnoge životno opredeljenje a ne nikakva rekreacija, eksperiment ili „proba“!

Koraci

Svaka ozbiljna akcija pa i ova traži poštovanje određenih procedura i što je dobro nema previše administrativno – birokratskih „koraka“. Tako zainteresovani bračni par, starosti do 45 godina, može sam da pronađe i odabere kuću sa okućnicom. Opštinska nadležna komisija potom vrši njenu procenu sa kojom se aplicira nadležnom ministarstvu za novac radi kupovine.

Bespovratna suma iznosi do 1,2 miliona dinara (12.000 evra). Kupljena kuća se ne može otuđiti 10 godina a posle pet stiče uslov da se koristi u svrhu hipoteke.

Praznih kuća, po aktuelnim podacima, ima oko 200.000 a ponajviše u Vojvodini, odnosno području Banata, Bačke i onih prema granici sa Hrvatskom. Na jugu zemlje najviše ih je na potezu Kuršumlije, Trgovišta i selima između Niša, Knjaževca, Bora, Negotina a znatan ih je broj i diljem zapadne Srbije.

Ciljne grupe

U okviru ovog projekta vrlo je zanimljivo i razvrstavanje potencijalnih kupaca kuća na tri ciljne grupe. U prvoj su oni mladi ljudi i bračni parovi koji žive u zajedničkom domaćinstvu, zatim oni koji u podstanarskom statusu stanuju u prigradskim naseljima i žele da se vrate u zavičaj. U treću, nazovimo je „vip“ ciljnu grupu svrstani su agronomi, veterinari, lekari, stomatolozi, čak i IT stručnjaci.

Takvi doseljenici u lepa srpska sela kao i njihove Vrške čuke i druge Babine zubove, kako je navedeno, imali bi duplo veće plate od kolega u drugim mestima. Ovom vrstom entuzijazma sam zadivljen, bez obzira što je dobro „natopljen“ sa utopijom.

I vrapci znaju da su pomenuti kadrovski profili odavno „zdimili“ preko granice a oni koji daju poslednje ispite užurbano uče nemački jezik. Sumnjam da ih „planinarenje“ po domaćim čukama zanima?

Više problema nego kuća

Naravno, u pomenutom konkursu koji će u prvom ciklusu potrajati sve do 1. novembra ove godine, nisu navedeni mogući problemi, situacije, iznenađenja i eventualne druge nepredvidive okolnosti sa kojim se mogu susresti kupci kuća.

Tako se „namestilo“ da baš kada je raspisan konkurs isti su nadgornjale informacije iz Udruženja proizvođača mleka, dakle domaći farmeri, koji su tražili od Vlade Srbije da zbog loše situacije, pre svega sa ponižavajućim otkupnim cenama od 30 dinara za litar, u ovoj grani uvede, odnosno proglasi vanrednu situaciju.

Posle višemesečnog bunta tovljača svinja pre koji dan pronađen je „kompromis“ koji predviđa da će poljoprivrednici rešiti svoj problem preko potrošača i njihovog takozvanog „patriotskog“ kupovanja domaćeg mesa. Najobičnija demagogija.

Sa beskrajne trake ne silaze ni drugi brojni problemi, pre svega, kada su u pitanju prognozirane ili eventualno garantovane otkupne cene poljoprivrednih proizvoda, razni reeksporti i druge podvale svakoraznih lobista i drskih uvoznika.

Zamislite, ako nekome od kupaca kuće krene posao, on će biti prinuđen da čeka sezonce iz Albanije, Indije ili nekih drugih dalekoazijskih zemalja!

Kuća je bitna, ali ko želi da živi na selu od istog značaja je i okućnica. Mali posedi zemlje onemogućavaju specijalizovanu, odnosno monokulturnu proizvodnju koja uz podršku seoskih zadruga ili kombinata može da bude održiva i isplativa. Sve ostalo brzo prelazi u improvizaciju i takozvano svaštarenje koje u postojećim uslovima i tržišnoj konkurenciji nema perspektivu. Određene šanse su u voćarstvu i organskoj proizvodnji.

„Desant“ na dugom štapu

Još pre 15 godina sam u tiražnim dnevnim novinama imao naslov „Dve gajbe piva za spas sela“. Danas su to u, finansijskom smislu, „šleperi“ ali se bojim da će ostati nepopijeno. To sam pročitao i u brojnim komentarima na društvenim mrežama i drugim medijima gde mnogi procenjuju da je ova, u osnovi, dobra akcija stigla kasno.

Mišljenja su da, primamljiva za nove doseljenike srpska sela, moraju imati: dobre puteve, trofaznu struju, internet, školu, ambulantu, zadrugu i sve ostalo što pravi malu razliku od urbanih naselja. Za Vrške i ostale čuke, navode, treba da ih obilaze i štite graničari, odnosno vojska a ne neki „novi“ mučenici ili zanesenjaci.

Lično bi se, ne samo za ovu već brojne druge aktivnosti, oslonio na aforizam Milana Pantića, koji kaže (parafraziram): da je cilj mnogih u ovoj državi koji se predugo „muvaju“ oko unapređenja poljoprivrede i spašavanja ruralnog prostora, stići do cilja, ali bez trke!

Ako ovome dodamo i njihovu „uzvišenu“ naviku da pred bilo koju trku na startnoj liniji ne žele da kleknu, onda od stizanja na cilj nema ni govora. Dakle, „desant“ na prazne seoske kuće ostaće na dugom štapu.

Komentari