Pojas za spasavanje ukopa zavičaja

NIKAKVI VIDARI I TRAVARI A JOŠ MANJE POLITIČARI neće spasiti srpska sela od nestajanja. Mnogo se kasni za tako nešto, najmanje, 30 godina. Ovo su samo neki od brojnih komentara na račun formiranja Nacionalnog tima koji treba da doda davljenicima pojas za spasavanje. Ipak, određena iskustva sa obnovom srpskog zadrugarstva daju tračak nade da nije sve izgubljeno i da se vredi boriti. Lično cenim da i ova državna akcija u čiji sastav su uključeni SVI OSIM SELJAKA može za kratko vreme da potvrdi ima li spasa za srpska sela. U materijalu najave ove kampanje nepristojno mi je zvučalo to što je naglašeno da je akcija spašavanja sela PATRIOTSKI zadatak. To je bespotrebna politikantska floskula, jer ovaj veliki i značajni izazov nije nikakav PATRIOTIZAM, već stvar PAMETI, POSVEĆENOSTI, POMOĆI, PODRŠKE I MENTALNE KONDICIJE, da se srpska sela zastala u 19. veku, preobraze u ona koja će postati magnet, pre svega, za mlade ljude u vremenu u kojem živimo i onom koje je pred nama.

Pojas za spasavanje ukopa zavičaja - © Pixabay

Kada je pre desetak godina na naslovnoj strani dnevnih nlovina „Politika“ objavljena moja priča „DVE GAJBE PIVA ZA SPAS SELA“ umalo da me čuvari lika i dela lokalne samouprave proglase za stranog plaćenika. Budžetsko izdvajanje od 2.500 dinara za godišnju aktivnost mesne zajednice Bačevci u opštini Valjevo, ne samo što je bila svojevrsno vređanje zdrave pameti, već je upalilo crvenu lampicu upozorenja na odnos, ne samo lokalne uprave nego i države, prema selu njegovoj podršci i očuvanju. Sličan pristup bio je na prostoru cele Srbije, ali zbog „prečih“ poslova niko nije sa tim želeo da pravi dodatne probleme, odnosno „talasanja“.

-Selo je vitalno i izdržaće sve udarce – komentarisalo se. Međutim, zbog nebrige i izopštenosti bukvalno meteorskom brzinom počela su da nestaju sa geografskih karata. Danas kada je voda stigla do ušiju za opstanak i oživljavanje srpskih sela osnivaju se Nacionalni timovi, izdvajaju stotine miliona dinara, ali ni to ne daje garanciju da će misija uspeti. Slažem se da nikada nije kasno, da bele zastave ne treba podizati dok god ima i najmanje šanse, ali kada su u pitanju poljoprivreda i selo, svako oživljavanje posle višedecenijskog urušavanja je veoma teško i komplikovano. Iznad svega OSETLJIVO, ako još uvek, neko koristi tu reč za naš ruralni prostor.

Ako bi danas neko postavio kviz ili anketno pitanje ko je najveći veleposednik, zovu ih i latifundistima, u Srbiji, ubeđen sam da bi malo ko znao. Možda niko. Ako hoćete da vam malo pomognem onda ću reći da to nisu ni Petar Matijević, Miodrag Kostić, Miroslav Mišković niti neko novokomponovani, dobro, prikriveni Dunđerski. Naprosto taj veleposednik ima BILIZU MILION HEKTARA. Njegovo ime je KOROV. Tako se i preziva. Razumeli ste to su površine koje se ne obrađuju i skoro polovina njih nalazi se u atarima 1.034 sela u kojima živi manje od 100 ljudi, odnosno 550 u kojima je pojedinačno manje od 50 stanovnika, a veliki broj od pomenutih hektara je ostao zakorovljen u 200 ispražnjenih sela.

Korov - © Pixabay

Ne samo zbog neobrađenih hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, opasnosti od UKOPA ZAVIČAJA, urušavanja tradicije i brisanja sećanja, već i kao značajnog agrarnog potencijala ubrzano se čine pripreme za formiranje NACIONALNOG TIMA ZA SPAS SELA. Tim će činiti predstavnici Vlade Srbije, Ministarstva za regionalni razvoj, Akademijskog odbora za selo SANU, zadružnih saveza, Poljoprivrednih fakulteta i instituta, predstavnici nauke, kulture, sporta. Možda imaju nameru, ali su zaboravili da upišu u sastav tima i nekoliko neposrednih poljioprivrednih proizvođača koje popularno zovemo SELJACI.

Znajući dosta imena koja će istrčati na „teren“ koliko početkom narednog meseca očekujem njihovo zalaganje kao da igraju derbi, ali veliki je problem što NEMA LJUDI koji bi se uselili u neku od 50.000 napuštenih kuća po domaćim selima. Bojim se i od preterene papirologije, neizbežnih formalnosti pa i nepotrebnih mudrovanja. Međutim, u jednom razgovoru sa povrtarima iz ubskog sela Sovljaka, rečeno mi je da bi njihov znameniti meštanin filozof Brana Petronijević, da je živ, imao najmanje dva plastenika sa povrćem. Naprosto, takva su vremena-objašnjavali su.

Među brojnim umnim ljudima u pomenutom timu biće i uvaženi srpski glumac Nenad Jezdić, na čijem imanju sam boravio nekoliko puta. S obzirom da je osetio koliku posvećenost od njega zahteva uloga poljoprivrednika on ocenjuje pomenutu akciju za jako značajnu i odgovornu, dodajući, da mu dosadašnje iskustvo govori da će od takozvane PRVE BRAZDE mnogo toga zavisiti.

Napuštanje sela - © Pixabay

Ako bude prava i duboka ima nade za spas srpskog sela. Nadu za ohrabrenje kod mnogih daje i dosta uspešna akcija obnove srpskog zadrugarstva „500 zadruga u 500 sela“ gde podaci govore da je za nepune dve godine formirano i obnovljeno 340 zemljoradničkih zadruga od kojih su dve složene. Do sada je u taj deo projekta uloženo blizu milijardu dinara bespovratnih sredstava a sa velikim sumama ulazi se i u ovu godinu. Okosnica nosilaca te aktivnosti je i u dresovima tima za spas srpakih sela.

Sa druge strane poljoprivrednici i građani koji svoja mišljenja formulišu na društvenim mrežama, a što je neka vrsta GLASA NARODA, izuzetno su skeptični kada je u pitanju najnovija akcija za spašavanje domaćih sela. Najveći broj njih smatra da se „debelo“ zakasnilo i da su seljaci izgubili bitku da bi ostali na svojim ognjištima. Oni koji su pak ostali na očevini i dedovini razočarani su nebrigom i izuzetno lošim uslovima u kojima se nalaze naša sela sa propalim putevima, improvizovanim snadbevanjima strujom i vodom, bez urednog rada zdravstvenih ambulanti, prodavnica, škola i bez ikavog društvenog života…“

Ovo je najobičnije predizborno zamazivanje očiju. Zbog čega bi neko želeo u 2019. godini da živi i radi u rubnim brdsko planinskim područjima. Kakve su to ideje, prvenstveno, kada su u pitanju mladi ljudi koji treba da se ožene i dobiju decu. U pitanju je najobičnija ludost“. Ima i onih, u znatno manjem broju, koji gaje nadu da pomenuti „trust“ mozgova uz podršku države može da ublaži nastali problem i da mnogim selima udahnu život posle dugogodišnjeg izopštavanja i ponižavanja. “Vratite nam samo DOSTOJANSTVO, a ostalo zadržite za sebe“ – poručuju.

Poljoprivredna proizvodnja - © Pixabay

Takođe, malo im je čudno što je ukratkom vremenskom razmaku formirana prava LIGA TIMOVA za određena spašavanja kao što je onaj za borbu protiv „bele kuge“, takozvanog „odliva mozgova“ i tima za spas srpskih sela. Naravno, niko ne može utvrditi da li će se toj ligi pridružiti još neko treći ili peti. Ovo što je do sada na meniju uzajamno je povezano i tiče se ugrožavanja najznačajnijeg resursa koje država ima, a to su LJUDI.

Ne odlaze oni samo iz Gornjeg ili Donjeg Taora, Mravinjaca, Vrtiglava, Jarećeg i drugih dolova, već i iz gradova, napuštaju radna mesta u fabrikama, bolnicama u potrazi za boljim zaradama, odnosno životom. Država i njene službe treba da rade ono što im je u opisu radnih obaveza a to je, pored ostalog i da stvaraju ambijent, za ostanak kod kuće. Naravno, ne govori istinu onaj koji misli da je njoj mrsko da broji novčane doznake iz inostranstva i uzima predviđene provizije.

Bez namere da dolivam ulje na vatru upravo pre desetak dana nabasao sam na informaciju o tome koje su zablude i mitovi u našoj privredi i ekonomiji. U potpisu je profesor sa ugledne beogradske Akademije gde je na visokom mestu stavio MIT O POLJOPRIVREDI I SELU. On tvrdi da se: “ne može naći ni jedna zemlja u svetu koja je svoj ekonomski napredak i izlak pronašla u poljoprivredi.

Čak i Holandija koja ima najrazvijeniju poljoprivredu istu uzima za sporednu delatnost“. Bez obzira što mi je ova informacija pomutila misli ja je doživljavam kao onu zagonetnu pitalicu: “Da li je bolji živ magarac ili mrtav doktor“’? Sigurno da od poljoprivrede veći profit donosi farmaceutska industrija, proizvodnja oružja ili aviona, ali i dalje stojim na nogama i verujem da uz talentovane ljude Srbija nema ništa značajnije od poljoprivrede. Hteo sam reći proizvodnje hrane.

Ovu priču rad sam da završim sa rečima reditelja Gorana Paskaljevića, koji u svom skorašnjem intervuju reče: “Treba da se menjamo, ne smemo dozvoliti da se udavimo u žabokrečini“!

Izvori informacija:  Lična dokumentacija, Portal AGROMEDIA, Bilten za selo i poljoprivredu SANU.

Komentari