Evo šta se dogodi kad birokratija koči seljaka da ekološki ukloni toksičnu silažu!

Mnogo je dokaza i primera da su među najodgovornijim čuvarima životne sredine poljoprivrednici i ljudi sa sela, jer im je dobro poznata cena nemara prema okruženju u kojem se rađaju, rade i isto pripremaju za buduće generacije.
 

Članovi domaćinstva Kosanić - © Foto: Budo Novović

Za gest i ponašanje koje im inače zagorčava život pune četiri godine, porodica poljoprivrednika Tomislava Kosanića, iz sela Bajevca u opštini Lajkovac, u bilo kojoj zemlji zapadne Evrope bila bi odlikovana najvišim nacionalnim priznanjem. Njima bi se dičili svi, od ekoloških asocijacija i društava, do raznih pokreta za zaštitu planete zbog pokazane visoke svesti i odgovornosti kada je u pitanju čuvanje životne sredine.

Ova seoska porodica sve vreme odbija da sama, bez stručnog nadzora i asistencije, ukloni iz ekonomskog dvorišta preko četiri tone silaže u koju im je neko još prilikom pripremanja sipao nepoznatu tečnost za koju tvrde da je toksična. Ubeđeni su da bi na takav način naneli veliko zlo komšijama, divljači i da bi prekršili sopstvenu pristojnost prema zemlji koja ih hrani.

 

Ova seoska porodica odbija da sama, bez stručnog nadzora i asistencije, ukloni iz ekonomskog dvorišta preko četiri tone silaže u koju im je neko još prilikom pripremanja sipao nepoznatu tečnost za koju tvrde da je toksična.

I pored obaveza održavanja poljoprivrednog gazdinstva sa preko 10 hektara zemlje i 15 krava muzara, za koje je bila namenjena silaža, oni nisu žalili truda, novca kao ni ličnog ponižavanja u nameri da utvrde ko im je i s kakvim motivima sipao otrov u stočnu hranu.
 

Prodali simentalku da bi uradili analize silaže

Pokucali su na više desetina vrata najpozvanijih institucija, inspekcijskih službi, policije, tužilaštva, naučnih instituta i ekoloških organizacija. Bukvalno su klečali pred lokalnim „vezirima“ tražeći da im pomognu da se otkrije trovač, ili više njih, plašeći se da im sutra na meti ne bude bunar, kao i ostala hrana za krave muzare koje su im bile glavni izvor prihoda za održavanje gazdinstva.

U malobrojnim dobijenim odgovorima iz onih institucija koje su se smilovale da bace pogled na njihov zahtev mahom je stajalo da navedeni slučaj nije u njihovoj nadležnosti uz „ljubazno“ podsećanje na koju adresu bi mogli da se obrate.

O svom trošku, za šta je iz štale otišla jedna simentalka, obavili su više provera i analiza uzoraka sporne silaže. Uzorke su nosili u laboratorije prestižnih institucija kao što su Vinča, VMA, Uprava za veterinu, kao i u još nekoliko privatnih laboratorija na području Beograda i Novog Sada.

Na kraju je poljoprivrednicima iz sela Bajevca rečeno, barem su oni tako razumeli, da u silaži ima određene toksičnosti, bez naznake kakvog je porekla i intenziteta, uz predlog da mogu da je daju kravama, ali na sopstveni rizik.
 

Silaža toksična, a niko nije nadležan!

Ceo slučaj od početka je od strane Tužilaštva i policije u Valjevu bio ignorisan, dok je Tomislav bukvalno bio ismejan kada je predložio da u otkrivanju počinioca bude angažovan policijski pas-tragač uz spremnost da proda za troškove tog angažmana još jedno muzno grlo.

Posle svekolikog iscrpljivanja, Kosanićima je savetovano, uvek usmeno a nikad pismeno, da tačku na ceo slučaj stave tako što će isprazniti silo-jamu sa nepoželjnim sadržajem. Rečeno im je da to urade sami zbog čega su oni uz burno reagovanje tako nešto odbili.

Naprosto, ne mogu da zaborave da su krajem septembra 2011. godine skoro svi članovi domaćinstva zbog zdravstvenih tegoba nastalih udisanjem zagonetne žute tečnosti koja je krišom prosuta po silaži, završili kod lekara u valjevskoj bolnici.

Takođe, poručili su ovi odgovorni domaćini, da ne žele bez stručnog nadzora i angažovanja mehanizacije Komunalnog preduzeća iz Lajkovca da prilaze zatrovanoj silaži, a kamoli da je iznose negde na njive ili kakvu seosku utrinu, čime bi ugrozili divljač kao i same komšije. Međutim, njihov vapaj za pomoć samo je prošao kroz uši onih koji su plaćeni da brinu o zaštiti životne sredine i rešavaju ovakve probleme.
 

Moja porodica i ja smo razočarani što je malo ko razumeo da mi nismo terali bilo kakav inat, već se samo trudili da sačuvamo lepotu i čistotu zemlje od koje živimo.

Mi jesmo seljaci, ali nismo prostaci i seljačine, kako su nas doživeli mnogi iz državne birokratije. Za svakojake takse, uzorkovanja, potrošeni benzin i telefonske račune, kao i kupovinu hrane kao zamenu za neupotrebljivu silažu potrošili smo velike pare. Nije nam žao, ali smo moja porodica i ja razočarani što je malo ko razumeo da mi nismo terali bilo kakav inat, već se samo trudili da sačuvamo lepotu i čistotu zemlje od koje živimo“, kazao je Zoran Kosanić, mlađi Tomislavov sin koji je ostao na očevom imanju.
 

Kako se odnosiš prema prirodi tako će i ona prema tebi!

Mnogo je primera koji govore da su poljoprivrednici i meštani srpskih sela jedna od najodgovornijih populacija građana kada je u pitanju zaštita životne sredine. Divlje deponije retko kada prave oni, već im to poput kukavičjih jaja podmeću neodgovorni pojedinci i vlasnici firmi iz gradova.

Istraživanja govore da su sporadični primeri onih poljoprivrednika koji pumpe i sonde u kojima su bili preparati za hemijska tretiranja povrtarskih kultura i voća ispiraju na bistrim potocima i rekama. Naprosto, vrlo dobro su razumeli da će čovekova bezobzirnost prema prirodi imati izuzetno visoku cenu, pre svega kada su u pitanju nove generacije. Oni u svemu tome ne žele da učestvuju, jedino hoće da pomognu.

Apsolutno shvatam razočaranost i ljutnju Kosanića zbog ignorisanja problema na koji tako dugo ukazuju. I pored svega, siguran sam da njihov primer žrtve, ali i nemirenja i istrajnosti neće biti uzaludan.

Mnogo toga mi govori da će i oni jednog dana dobiti pozivnicu sa značajnog državnog mesta za prijem i uručenje prigodnog priznanja ili zahvalnice. Očekujem da se na takvom mestu pojave, pa makar i u pozajmljenim odelima. Podsećam ih da je i Petar Kočić, kad je javno čitao „Jazavca pred sudom“, morao da posudi tuđe odelo. To nije morao da čini kada su u pitanju njegovi stavovi i vizije.

 

Komentari