Četiri musketara porodičnog agrara

Na prvi pogled stekao sam utisak da naši poljoprivrednici seju i žanju na nekom egzotičnom prostoru. Naime, u odnosu na predhodne, 13. Sajam etno hrane i pića, nedavno održan u Beogradu, bio je zaogrnut mnoštvom boja, mirisa, ukusa, kitnjastih i raskošnih pakovanja.

Kolumna Etno sajam hrane i pića @AGROmedia

Staklo je dominiralo u odnosu na plastiku. Umesto kritike, kuknjave i psovki od onih koji su bili za štandovima i tezgama, čuo sam neku vrstu motivacionih priča, dok su ključne reči bile: vizija, prilagođavanje tržištu, uvažavanje struke, nove tehnologije, udruživanje, brendiranje i sloboda poslovanja.

Svi moji slučajno odabrani sagovornici, njih četvorica, koje sam zbog naglašene samosvojnosti i hrabrosti nazvao musketarima srpskog agrara, vlasnici su manjih, odnosno porodičnih poljoprivrednih gazdinstava. Stariji su od 30, a mlađi od 50 godina. Niko od njih nije dobio značajniju novčanu podršku od države, takođe još uvek niko od njih nije zaradio velike pare, ali su zato svi u velikim planovima.

Modernizacija poljoprivrednog gazdinstva – suvišan rizik ili profit?

Lepo se slažu sa selom, ali i otvoreno kažu da naša država još uvek ne zna, ili se pravi nevešta, kakav potencijal ima u poljoprivredi. Čak, da je stvorena atmosfera stida što je Srbija agrarna država i pored toga što može da hrani pola Evrope. Sumnjaju da još uvek ima visokih državnih jorgovana koji misle da bi naša privredna orjentacija trebala da bude teška industrija i izrada donjih trapova za kosmičke letilice. Tvrda budalaština, šta drugo reći.

Ranko Panić, osnivač je i vlasnik porodičnog poljoprivrednog gazdinstva Panić iz Bačke Palanke. Bavi se proizvodnjom lešnika koje uzgaja na površini od 1,5 hektara kao i aronijom na jednom hektaru. Preradom ove dve voćke napravio je paletu od 20 proizvoda koje plasira u 70 maloprodajnih objekata. O njegovom pristupu poslu najbode svedoći 14 medalja i plaketa osvojenih za kvalitet na protekla dva Međunarodna poljoprivredna sajma u Novom Sadu.

Ranko Panić © Budimir Novović

,,Bez obzira na duži staž u poljoprivredi, puno znanja i iskustva kao najveće priznanje i uspeh smatram to što sam uspeo da u ovaj porodični posao uključim svoja dva sina. Uskoro će oni biti fakultetski obrazovani, ali sve svoje ambicije i planove vezuju za nastavak posla koji sam započeo. Nije bilo nikakvog nagovaranja i ubeđivanja, jer su sami prepoznali dobitnu kombinaciju.

Ranko dodaje da ključ ulaska u ovu proizvodnju i uopšte poljoprivredu ne treba da bude ono što „kažu“ digitron i njegova matematika, već vizija, verovanje, posvećenost i iskrenost. U svakom poslu, veli, ima očekivanih i iznenadnih kriza i rizika, pa onaj ko nije naoružan verovanjem da svaki problem ima rok trajanja treba da krene nekim drugim pravcem.

Od ovog malog proizvođača čuli smo nešto kao da je na čelu kakve poljoprivredne kompanije, a to je da za porodično gazdinstvo uveliko rade petogodišnji razvojni plan, zbog kojeg će, po prvi put, tražiti podršku od države i njenih fondova.

Novac mu je potreban za proširenje zasada lešnika za još jedan hektar i kupovinu usisivača za prikupljanje plodova, jer u Srbiji ima ozbiljnih problema sa sezonskim radnicima.

Sve je počelo kada je Živka Filipović izgubila posao u fabrici štofa 1998. godine u Paraćinu i posvetila se švercu robe. S obzirom na to da je njen muž je radio u finansijskoj policiji, brzo se preorjentisala na pleh sa sitnim kolačima, dodajući im džemove, slatko, sokove od voća a potom i izvanredan domaći ajvar.

Ovo je pravi recept za uspeh: Žena brine o finasijama, a muž radi u polju

Pre desetak godina njen sin Dragiša, u nameri da napravi što ozbiljniju poslovnu priču, osnovao je Kuću zdrave hrane – Filipović, koja se bavi preradom poljoprivrednih proizvoda, pre svega voća i povrća. Osobenost poslovanja je u tome što njihovu paletu proizvoda od džema od šljiva i kajsija, više vrsta sokova i ajvara tradicionalno kupuje preko 700 porodica sistemom dostave na kućnu adresu.

Dragiša Filipović © Budimir Novović

,,To je za sada naš model poslovanja a kada, uskoro, krenemo u izvoz situaciju ćemo prilagoditi klasičnom brendiranju, jer ono nije ništa drugo nego drugačiji pristup tržištu, odnosno ulaznica za megamarkete i druga, vidljivija mesta. Brend je za naše tradicionalne kupce kvalitet i ogromno poverenje“, kaže Dragiša uz napomenu da posao kojim se bavi predstavlja zaista veliki izazov i zadovoljstvo, ali i da je limitiran sa više strana.

Najgore je to što u poljoprivredi nema mnogo para, pa mu je bilo potrebno sedam godina danonoćnog rada da dostigne srednju liniju poslovanja i zarade. Da je, kaže, toliko vremena radio u inostranstvu, na nekim polukvalifikovanim poslovima zaradio bi neuporedivo više. To je razmišljanje i rezon sve većeg broja mladih ljudi, zbog čega poljoprivreda i srpsko selo mogu da zapadnu u još veće nevolje.

Dragan Sretenović © Budimir Novović

Iako je odrastao i školovao se u Beogradu, privlačna moć dedovine nadjačala je sve druge planove turizmologa Dragana Sretenovića. Od tada je njegova adresa selo Tolić kod Mionice, a sve se vrti o oko porodičnog biznisa uzgoja aronije na 2,5 hektara. Kaže da je on idejni tvorac tog posla, upoznavši do tančina sve tajne čudnovate i jedinstvene voćke aronije, kojoj izvanredno prija zemlja i klima na padinama planine Maljen.

,,Nema mnogo filozofije u ovom poslu, jer se sve odvija na relaciji berbe aronije, ceđenja soka i njegove pasterizacije. To je takozvano hladno ceđenje, gde nema dodavanja konzervansa, šećera ili nekih drugih sadržaja, čime se čuvaju njena prirodna svojstva koja su, malo je reći, izvanredna. Celokupnu proizvodnju plasiramo preko prodavnica zdrave hrane u Beogradu i još nekim gradovima centralne Srbije“, kaže Dragan, dodajući da je za jedno porodično gazdinstvo zasad od 2,5 hektara pod ovom voćkom sasvim dovoljno za funkcionisanje.

Tradicionalna proizvodnja sira bez adekvatne finansijske isplativosti – Mlečne ovce odlaze u istoriju?

Po dolasku na dedovinu se oženio i sada radi na prinovi. To što se on i selo lepo slažu smatra nekom vrstom genetičkog koda, ali je pronašao u njemu svoj mir, slobodu i sve druge lepše strane života. Razočaran je time što kampanje oko spašavanja sela, obnove zadrugastva i unapređenja poljoprivrede, umesto stručnih ljudi vode dotrajali političari.

Posle neuspešnog konkurisanja za dobijanje novčane subvencije za određene investicije na gazdinstvu, kaže da više nikada neće pogledati na tu stranu. Sve što bude radio i ulagao biće iz sopstvenih sredstava.

Na Dobroj farmi iz Dobričeva kod Bele Crkve nije sve dobro, već odlično. Čista petica! Ovo naglašavam zato što je farma porodično gazdinstvo na kojoj se uzgaja i muze 350 mlečnih rasnih koza. Uz četiri starije osobe u posao je uključeno i čak sedam lica starosti od 25 do 30 godina. U paleti mlečnih proizvoda na prvom mestu je kozji sir, za čiju kupovinu, nezvanično, postoje i prave liste čekanja.

Vladimir Radosavljević © Budimir Novović

Za štandom Dobre farme ljubazno nas je dočekao mlađi čovek, koji je spretno sekao kriške sira radi degustacije. Uz moju ubeđenost da razgovaram sa vlasnikom farme, pitao sam kako ide posao, na šta sam dobio odgovor da, i pored toga što imaju sopstvenu mlekaru i svu ostalu tehnološku logistiku kao i sirovonu, odnosno mleko od 350 koza, para još uvek nema.

Tek kada naredne godine, veli, na farmi bude, kako je planirano 600 koza, finansijska situacija će se promeniti. Do skoro sam mislio da ko ima 30 ili 50 koza može da bude pravi gazda. Dok sam još u glavi premotavao brojku od 600 koza, u jednom momentu pitao sam sagovornika sa kim sam imao čast da razgovaram. Nasmešio se i rekao da je zet osnivača farme i da je rođen na beogradskoj kaldimi.

Kada je upoznao suprugu, nije znao da mu se tast bavi ovim poslom, ali ga je zavoleo i pristao bi da u njemu ostane sve dok farma bude postojala.

Izvori informacija: Lična dokumentacija, Portal Agromedia, Bilten Beogradskog sajma

Komentari