Svet poljoprivrede Prodavnica

Proizvodnja šljive postala je HOBI – Prodaja najveći PROBLEM

Kod uzgoja šljive prodaja najveći problem - © Pixabay

Stočarska i voćarska proizvodnja osnovni je izvor prihoda za šestočlanu porodicu Gentić iz Gole Glave nadomak Valjeva. U ove grane poljoprivrede planiraju da investiraju i u narednim godinama. Gentići sada koriste svaki lep dana kako bi završili rezidbu zasada šljive, koju gaje na nešto manje od tri hektara. Prošle godine čačanska rana, čačanska lepotica i stenlej dobro su rodile i Gentićima donele 90 tona svežih plodova.

„Rodom smo zadovoljni, ali cenom nismo i kako stoje stvari nećemo ni biti. Međutim, mi tu ne možemo ništa da promenimo. Sa malom površinom se ništa ne može. Mi smo nekad sa 170 do 200 stabala rod prodavali na pijaci jer je i pijaca bolje radila. Bilo je para od toga. Sad je to sve „mrtvo“, prodaja je najveći problem i zato moramo da širimo voćnjake, ako hoćemo da se bavimo time i da živimo od toga“, rekao nam je Dejan Gentić, koga smo zatekli sa mlađim sinom Nikolom dok su orezivali stabla u jednom od zasada.

Za čačansku ranu Dejan kaže da je bila zanimljiva do pre tri godine, jer je imala jaku cenu. Međutim, kako objašnjava nešto se desilo sa izvozom za Rusiju koji je stao, a ona ide samo kao stona šljiva. Čačankse lepotice imaju 600 stabala, koja je delom otišla za sušenje i za rakiju i stenleja 800 stabala. Prema Gentićevim rečima maksimalno ulažu u zasade, redovno ih đubre, štite od bolesti, obrađuju zemljište, ali su napominje problem cena i prodaja.

Kod uzgoja šljive prodaja najveći problem - © Dejan Davidović /Agromedia

Jedan deo roda osušimo, ali onoliko koliko možemo da postignemo. Mi smo prošle godine imali 90 tona presne šljive, tako da je kapacitet sušare koju posedujemo mali za tu količinu šljive. Manja količina ploda završi u rakiji, ali je i tu teška prodaja. Prodajemo i presnu šljivu onima koji suše ili prave rakiju. Imamo svoje mušterije. Snalazimo se. Sve se svelo na nekoliko privatnika koji kupuju one količine koje mogu da osuše“, kaže naš sagovornik.

Prema njegovim račima dok su bile stare firme poput „Srbijanke“, „Podgorke“, „Voćara“ iz Koceljeve koje su mogle da prerade velike količine šljive to je bila dobra priča.

„Međutim, otkad toga nema sve je stalo i stvorilo velike probleme. Nema sad nešto puno šljive nego što je to bilo ranije. Bilo je dosta zadružnih voćnjaka. Sad nas ima negde 10 posto proizvođača koji  imamo pod šljivom više nego što smo imali ranije, a svi ostali kao da se ovom proizvodnjom bave iz hobija“, navodi Dejan Gentić.

Kako sam kaže, to su obično ljudi koji žive u gradu, pa posade 200 stabala kao dopunski prihod, ali to sve nije ništa jer ne rađa svake godine redovno. „Znači nema mnogo šljive, već nema organizovanog otkupa i prerade“, dodaje Dejan Gentić.

Kod uzgoja šljive prodaja najveći problem - © Dejan Davidović /Agromedia

Dejanov mlađi sin Nikola, maturant Poljoprivredne škole planira da se vrati na porodično imanje i da nastavi posao koji su započeli njegov otac i deda. Želja mu je kaže da unapredi proizvodnju i da ona bude još bolja.

„Proširio bi zasade, sa većim broj stabala, a sav rod bi davao u svežem stanju. To je lakše. Ne volim nešto da radim ako nema računa. Što se tiče sušare nisam baš zainteresovan za to, pošto je veliki posao, a zarada je praktično ista, kao kad se šljiva predaje u presno“,  ispričao nam je Nikola.

Prema rečima Đorđa Sovilja iz Poljoprivredne stručne i savetodavne službe „Valjevo“, šljiva se i dalje najviše gaji u valjevskom kraju i to pre svega u brdskim krajevima koji su pogodniji za njeno gajenje i gde je manja opasnost od poznih prolećnih mrazeva. Od sorata to su pre svega stenlej, čačanska lepotica, a poslednjih godina za rakiju čačanska rodna i autohtone sorte kao što je crvena ranka.

Komentari