Srbijanka: Nekadašnja kuća hiljadu ljudi

Foto: Dejan Davidović

Prošle su godine otkako je poslednji proizvod izašao iz pogona nekadašnjeg valjevskog i jugoslovenskog giganta u prehrambenoj industriji, međutim, još uvek nisu zaboravljene čuvene „Zlatne kapi“, gusti sokovi, likeri, rakije, marmelade i mnogi drugi proizvodi. Srbijanka, nekada uspešna fabrika za preradu voća i povrća, snabdevala je trgovinske radnje, vojne kasarne i kompanije širom bivše Jugoslavije.

Industrijsko – poljoprivredni kombinat Srbijanka osnovan je 7. novembra 1960. i ove godine, da radi, obeležio bi šest decenija postojanja. U Srbijanki je radilo 1.500 ljudi, a kroz kooperaciju je bilo povezano preko 2.000 domaćinstava.

Kada su proslavljali 40 godina „marljivog i uspešnog  prikupljanja zlatnog zemaljskog obilja“ svojim potrošačima su poručili da je Srbijanka kuća hiljadu ljudi, od kojih svako zlatnu tajnu zna: Kako se kuva, kako se peče i pretače zrelo, medno voće u „Zlatne kapi“.

Danas su samo ostala sećanja bivših radnika i onih koji su odrastali uz pomenute napitke.

Upravo njih rešio je da okupi Valjevac Aleksandar Antonić i na društvenoj mreži fejsbuk otvorio je stranicu „Srbijanka Valjevo Forever“, koja je u poslednjih godinu dana izazvala veliko interesovanje i trenutno broji preko 1.500 članova, među kojima je najviše bivših radnika Srbijanke. Želja mu je kaže da što više ljudi okupi i da i na ovaj način sačuva uspomenu na veliki industrijski kombinat koji je imalo Valjevo i nekadašnja Jugoslavija.

Svoje detinjstvo sam bukvalno proveo u Srbijanci gde su moja majka i tetka radile. Tu sam upoznao dosta ljudi i jednim delom sam i ja vezan za Srbijanku. Mnogi se javljaju, prisećaju se dana provedenih u ovoj firmi, uglavnom se svi međusobno poznaju, podele slike, napišu neki komentar. Prošlo je već 15 godina kako “Srbijanka“ ne radi i jako im je lepo da to vide, da se neko toga setio“, priča Antonić.

Uz brojne fotografije iz proizvodnih pogona, kolektivnih proslava i druženja radnika, tu su podsećanja na pređene kilometre vozača koji su prevozili robu „od Vardara pa do Triglava“, članci iz novina, ali i sportski uspesi radnika. Bivši radnici se sa setom prisećaju dana provedenih u velikom poljoprivrednom preduzeću koje se bavilo primarnom proizvodnjom, preradom, pakovanjem i prodajom gotovih proizvoda.

Bilo bi lepo kada bi se organizivao susret bivših radnika, pošto mislim da su svi emotivno vezani za ovo preduzeće. Ostala je nostalgija, jer smo mnogo bili vezani, družili smo se, išli smo zajedno na proslave. Sećam se da je moj otac, Stanoje Lazarević, koji je bio vozač unakrs prošao celu Jugoslaviju“, priseća se Snežana Ilić dana provedenih u “Srbijanci“, gde je radila kao knjigovođa analitičar i beležila potrošnju goriva.

Kako sama kaže, Srbijanka je imala magacine u Splitu, Rijeci, na Krku, Trebinju, Dubrovniku … Sve su to bile jake ture, jedno vreme je išao i za Italiju u San Remo i dodaje: „Mislim da Srbijanku niko nije zaboravio, a ja sam ostala u kontaktu i sa jednim kolegom koji je radio u magacinu u Dubrovniku.Uspešnu proizvodnju, za koju je bio zaslužan ceo kolektiv godinama je pratio i prepoznatljiv slogan, „Kada želiš voće pravo, leti sveže zimi zdravo, u sezoni i van nje Srbijanka ima sve“!

Godišnje su proizvodili na hiljade tona prirodnih sokova, voćnih sirupa, marmelada i džemova, alkoholnih pića, suvog, smrznutog i rashlađenog voća, kvalitetnih voćnih koncentrata, šumskih plodova, lekovitog bilja, čajeva, šampinjona, kečapa i začina. Ostaje zabeleženo da je šef proizvodnje sokova i njihov kreator bio Rista Kokić, nagrađen Ordenom rada sa zlatnim vencem, ujedno i osnivač Radničkih sportskih igara.

Mnogo robe se vozilo u Srbijanku. Ona je bila servis za sve zadruge na teritoriji Valjeva pa i šire. U pravom smislu te reči održavala je poljoprivrednu proizvodnju u valjevskim selima. Kada je propala Srbijanka, propalo je selo i seljak, jer sve što proizvede mogao je prodati u Srbijanku, od voća i povrća pa do šumskih plodova“,  ispričao nam je Slobodan Đivković, koji je poslovno bio vezan za Srbijanku, jer je kao vozač bio zaposlen u Zemljoradničkoj zadruzi Pričević.

Idejni tvorac fejsbuk stranice o nekada uspešnoj fabrici za proizvodnju i preradu voća bavi se i sakupljanjem proizvoda, etiketa, ambalaže, reklamnog materijala i svega što je vezano za ovo preduzeće što će mu poslužiti za organizovanje izložbe posvećene Srbijanci. Do sada je prikupio oko 30 proizvoda i drugih predmeta. Fotografije koje objavljuje na fejsbuk stranici su iz albuma njegove majke, nešto je kaže pronalazio na internetu ili su mu slali nekadašnji radnici.

Foto: Dejan Davidović

Putem fejsbuk grupe sam došao na ideju da zamolim ljude koji imaju nešto iz Srbijanke da mi dostave, jer je svakome od njih verovatno ponešto ostalo hemijska olovka, bon, etikete … Uglavno su to ljudi iz Valjeva, ali ima i predmeta koje sam kupovao od ljudi iz drugih gradova, kao što je ambalaža“, kaže Aleksandar Antonić.

Za sada to nije veliki broj, ali među njima ima proizvoda koji su stari i preko tri decenije.

„Jako je to teško naći, ali imam rakiju višnjevaču iz 1979. godine koju nisam otvarao. To je jedan mali čokanj i recimo ona nije mogla da se nabavi ni krajem devedesetih godina prošlog veka, dok je još Srbijanka radila. Sada je tek retkost. Čašu od soka Zlatne kapi je takošđe teško naći, ja nemam nijednu. Nalazio sam po internetu ali oni koji je imaju za jednu čašu traže i po 100 evra“, navodi Aleksandar.

U prosecu privatizacije nekadašnju Srbijanku 2007. godine za četiri miliona evra, kupuje bugarska kompanija Medija svjat, menja joj ime u Nova Srbijanka i pokreće proizvodnju. Samo pet godina kasnije, 2012. godine pokrenut je stečaj.

U oktobru prošle godine na javnom nadmetanju Novu Srbijanku kupilo je valjevsko trgovinsko preduzeće Europrom po ceni od 288 miliona dinara. Postali su vlasnici zemljišta, koje čine tri parcele u Valjevu, kao i svih zgrada, među kojima su fabrika voćnih sokova, fabrika alkoholnih pića, zatim rashladne kule, skladišta, hladnjača, magacin i drugo.

Komentari