Rakija i namaz od organske šljive – Kvalitet visok, a cena niska

Na obroncima Povlena, Medvednika, delom Maljena, Sokolskih planina i Vlašića već pet godina sazreva šljiva gajena po organskim principima. Čedomir Đurđević iz Rađevog sela gaji je uz minimalnu upotrebu pesticida i hemijskih preparata, kako kaže kao što je radio i njegov deda u vinogradu i voćnjaku. Od plavog kamena pravi bordovsku čorbu za suzbijanje plamenice a sumporne preparate koristi za pepelnicu. Kada je počeo 2014. godine pod ovim voćem bilo je 60 hektara, sada je 30 hektara i „pitanje je da li će održati tu proizvodnju“.

Proizvođač organske šljive @ Dejan Davidović/AGROmedia

„Pored sopstvenih zasada to je uglavnom ugovorena proizvodnja i reč je o starijim šljivicima u kojima će biti manje štete ako nema hemijske zaštite, jer ukoliko četiri do pet godina nije bilo intenzivne zaštite stabla počinju da propadaju, pa je šteta to raditi u mladim voćnjacima. To su pre svega autohtone sorte šljivedorosavka“, „crvena ranka“, „metlaš“, „pošarka“, „požegača“. U ovoj proizvodnji prinosi u odnosu na konvencionalni način su za oko 30 odsto manji. Prinos se po stablu kreće od 15 do 20 kilograma, a u rodnim godinama i do 25 kilograma. Kvalitet ovog roda je lošiji od onog koji je intenzivno štićen hemijskim sredstvima, ali mi to u preradi prevaziđemo“, kaže Čedomir Đurđević, po struci tehnolog koji se uz voćarsku bavi i stočarskom proizvodnjom „jer nijedne proizvodnje nema bez stočarstva“. Odgaja stado ovaca sjeničke pramenke sertifikovano po principima organske proizvodnje.

Plave plodove prerađuje u rakiju a od prošle godine od njih spravlja i organski namaz bez šećera i aditiva, sa malo suve materije. Svi proizvodi su dobro ocenjeni i od strane potrošača, a nagrađeni su medaljama i diplomama, ali to kaže Đurđević nije dovoljno jer teško može da ih plasira na tržište. Na ovogodišnjem četvrtom Međunarodnom festivalu tradicije i prirode „Žestival“ održanom u Užicu rakija od šljive i travarica nagrađene su zlatnim medaljama, dok se sa 13. Sajma etno hrane i pića u Beogradu vratio sa tri diplome za klekovaču i travaricu, organsku rakiju od šljive i voćni namaz od organske šljive. Litar organske rakije na veliko je 1.400 dinara a u trgovinama oko 2.000 dok je teglica namaza na veliko 140 dinara.

Rakija od organske šljive @ Dejan Davidović/AGROmedia

 

Organski namaz smo proizveli u saradnji sa jednim profesorom sa Tehnološkog fakulteta u Beogradu. To je proizvod od čiste šljive. Nije ga problem proizvesti ali je teško naći tržište. Uzorke sam slao i u Češku, Slovačku, Nemačku, Austriju, Sloveniju ali i pored Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju mi nailazimo na barijere koje su van tog sporazuma i koje mi ne možemo da prevaziđemo. Inače ukupna proizvodnja 2012. godine iznosila je skoro 50.000 litara, a ove godine samo smo održali status zasada organske proizvodnje a nisam preradio ni jedan kilogram organske šljive, sve je prodato kao konvencionalna. Razlog nije bio u tome što nismo hteli da radimo već nema tržišta ili smo preskupi u odnosu na uvozne“, priča naš sagovornik, inače vasnik firme „Eko tehnology“, i dodaje da se proizvođači organskih proizvoda suočavaju sa nekoliko problema koje sami teško mogu da prevaziđu.

„U odnosu na zemlje u okruženju ova proizvodnja u Srbiji je znatno skuplja. Ovaj proizvod skuplji je od onog proizvedenog na konevencionalan način a opet skuplji od organskog iz uvoza. Nama su konkurencija proizvođači iz Bugarske jer oni imaju veće subvencije i ne plaćaju sertifikaciju, jer država izdaje sertifikate. Ja plaćam dvostruko: sertifikaciju biljne proizvodnje i preradu. Dolazimo do toga da sam ja po jedinici proizvoda skuplji za 50 evro centi do jednog evra. Ove godine izdaci su malo manji iz razloga što samo plaćam održavanje sistema što je 600 do 700 evra a kada sertifikujem i proizvodnju tada cifra dostiže i 2.500 evra. To je velika stavka. Mi ne možemo da dođemo ni do kupaca jer postoji barijera između mene kao proizvođača iz Valjeva i na primer kupca u Beogradu. Kada me pitaju gde mogu da kupe ove proizvode ja ne znam šta da im kažem jer se prodaju u samo dve radnje. Neće niko da pređe sa jedne na drugu stranu Beograda da kupi jedan proizvod a Valjevo nema tržište za ove proizvode. Sa druge strane mi ne možemo da uđemo u velike trgovinske lance koji su preskupi“, navodi Đurđević.

Priznanje za rakiju @ Dejan Davidović/AGROmedia

Prema njegovim rečima mnogi proizvođači odustaju i počinju da uvoze organske proizvode. Kaže da su u povoljnijem položaju oni koji samo rade primarnu proizvodnju i tu robu prodaju na pijaci.

„A na pijaci ovo ne smem da prodajem jer imam registrovanu firmu. A i ljudi koji svoju robu sada prodaju na pijaci u jednom momentu će to prevazići jer će imati potrebu da prerađuju. Ne znam gde je rešenje jedino ako nam država ne omogući besplatnu sertifikaciju i dobijanje oznake geografskog porekla. Uz to bi gradovi u regionu Zapadne Srbije Valjevo, Šabac, Užice pa i do Prijepolja uz Regionalne komore mogli da nam nađu sponzore i zajedno finansiraju zakup prostora u Beogradu gde bi izložili naše proizvode. Niko od nas pojedinačno ne može da zakupi lokal u Beogradu jer smo mali proizvođači i za nas je to preskupo. Taj problem je na neki način rešila Komora Šumadije i grad Kragujevac koji su u centru Beograda zakupili prostor i omogućili da oko dvadesetak proizvođača organske hrane sa tog područja izlože svoju robu. 2019. godina je prelomna, jer i ja i ljudi koji su ostali u sistemu organske proizvodnje, ako ne uspemo nešto značajnije da preokrenemo verovatno ćemo izaći iz tog sistema. Ali mislim da je to šteta“, smatra Čedomir Đurđević.

Đurđević navodi da treba raditi i na sortimentu jer postojeći „nije prilagođen ovoj proizvodnji“. Mišljenja je i da novac od subvencija treba usmeriti u rad Instituta koji bi se bavili selekcijom novih sorata.

Autor: Dejan Davidović

Komentari