Svet poljoprivrede Prodavnica

Po leđima seljaka

Teško da u ovom trenutku postoji mera agrarne politike koja bi seljaku pomogla više od ukidanje akcize na dizel gorivo; međutim, država se opredelila da budžet stabilizuje snaženjem poreskih opterećenja, posebno akciza.

Novac © Pixabay

Pre tri decenije pokojni novosadski selekcionar i profesor poljoprivede Tihomir Vrebalov radio je plan međudržavnog aranžmana zamene kukuruza za naftu. Mada je bio zadovoljan srazmerom, 1,25 tone „žutog“ za tonu „crnog zlata”, u državnom vrhu bilo je i onih koji su smatrali da je blago nepovoljna po agrarnu stranu. Danas je nemoguće i zamisliti trgovinu u kojoj je za tonu nafte dovoljno izdvojiti manje od tri tone kukuruza.

Drastična promena cena na berzama jasno ukazuje koliko je poslednjih decenija hrana pojeftinila u odnosu na inpute. Već godinama gorivo, nekada standardan trošak, predstavlja najveći izdatak u agraru, posebnu pri uzgoju pojedinih useva, recimo šećerne repe. Cene goriva toliko utiču na rentabilnost poslovanja da seljaci slušaju šta govori ministar za energetiku isto koliko i šta ministar za poljoprivedu.

Biodizel iz ulja soje znatno pojeftinjuje proizvodnju

Međutim, naša agrarna politika je potpuno ignorisala nove paritete. I dok seljak u svim evropskim zemljama kupuje takozvani „plavi“ dizel, odnosno gorivo koje nije opterećeno državnom akcizom, naš plaća papreni namet. Kada se zna da su i subvencije u drugim zemljama bar četiri, pet puta više nego u nas, ne iznenađuje da je profit u ovdašnjem agraru višestruko niži nego kod evropskih rivala.

Potrošnja goriva u poljoprivedi je neizostavna, svako sažimanje znači skromniju obradu njive od neophodne i za posledicu ima primetno niži prinos. Ukoliko se ponavlja u dužem period, dolazi do zapuštenosti zemljišta. Mada količinski iskazano potrošnja zavisi i od vrste zasejanog useva, procenjuje se da je, u proseku, za hektar potrebno oko 50 litara za godinu dana. Trenutna cena je 170 dinara, od čega je akciza 57,3 dinara. No, kada se dodaju 20 odsto PDV i neki sitniji državni nameti, ceni se da država prihoduje oko 83 dinara, cirka 0,70 evra, po litri prodatog dizela, odnosno oko 36 evra po hektaru.

Seljaci godinama traže da se njihova agrarna potrošnja dizela oslobodi akcize. Žele da budu u ravnopravnoj poziciji sa direktnim takmacima iz evropskih država. Nije lako pobediti na međunarodnom tržištu. Pogotovo je teško poljoprivednim proizvođačima čiji su konkurenti u prednosti već iz činjenice da su neuporedivo više subvencionisni.

Kako obrađivati različite tipove zemljišta?

Prošle godine resorni ministar Branislav Nedimović je podržavao paore, ove sezone, pak, više uzima u obzir kalkulacije ministarstva za finansije koje kreira budžet i vodi računa o obimu i ritmu punjenja državne kase. Finansi, pak, ističu kako je budžetski prihod od akciza pre četiri godine iznosio 180, a prošle 280 milijardi dinara. Uvećanje od 55 odsto za tri sezone je veće nego kod bilo koje druge buđetske stavke. Primera radi, uvećanje prihoda od PDV je, uz rast stope sa 18 na 20 odsto, tek trideset odsto.

Od 280 milijardi svih akciznih prihoda, 160 su od akcize na petrohemijske proizvode, od toga čak 110 milijardi, 910 miliona evra, donose akcize na dizel. Kako se u Srbiji godšnje obradi najmanje 3,7 miliona hektara, a sa svakog država „ćapi” 36 evra, ukupno se u budžet (među 910 svih dizelaških) slegne oko 133 miliona evra poljoprivednih akciza.

Novac © Pexels

Agrarni budžet tekuće sezone iznosi oko 325 miliona evra, praktično samo pomoću akciza na dizel država u svoj budžet vrati 40 odsto agrarnog „utrošenog na pomoć poljoprivednicima”. Kako je državni budžet oko 9,5 milijardi evra, vidi se da se svim akcizama puni četvrtina, a samo pomoću dizelaških skoro devet odsto državne kase. U evropskim državama, pak, ovo opterećenje donosi najviše 3,2 odsto državnog proračuna, delom upravo stoga što izostaje priliv (ukinutih) akciza iz potrošnje goriva za poljoprivedne radove.

No, da bismo razumeli finanasijsku logiku aktuelne vlade potrebno je podsetiti se da je pre tri i po godine počeo (pre nekoliko meseci završen) program rezanja budžetskog deficita naraslog čak na šest odsto BDP. Suprotno uvreženom mišljenju, naglasak je bio na uvećanju prihoda. Pooštravanjem poreske politike, za tri godine prikupljeno je čak 650 milijardi dinara više nego u prethodnom trogođu. Kada se doda 180 milijardi uštede nastalih umanjenjm većih penzija i plata u javnom sektoru za deset odsto, vidi se da je država u trogođu imala 830 milijardi dinara, 6,95 milijardi evra, više na raspolaganju.

Problemi za ratare: Suva zemlja povećava troškove

Godišnje to je oko 2,3 milijardi evra više i država je ovim novcem upravljala kako je htela. Javni sektor je širila preko svake mere, godišnje se 75 milijardi dinara izdvaja preduzećima u restrukturiranju, tu su i subvencije inostranim ulagačima

Teško je ne primetiti da upravljač sa 2,3 miljarde većim budžetom može lako da se odrekne priliva od 133 miliona evra. Tim pre ako je na kraju lanjske sezone imao cirka 30 milijardi suficita, gotovo duplo više nego što je prihod od agrarnih akciza. Praktično, država bi ukidanjem akciza na gorivo utrošeno za obradu poljoprivednog zemljišta mnogo pomogla seljacima bez posledica po budžet. Stoga je odista teško shvatiti toliko nerazumevanje poljoprivednika, kao da vlast želi baš na paorima da vežba strogoću.

Nesporno da je dobro što je budžetski deficit sveden na manje od pola procenta, a prošle sezone bio je čak u minimalnom plusu. Loše je što se do sređivanja prilika u kasi došlo jačanjem fiskalnih opterećenja svih obveznika, seljaka i znatno izraženije nego ostalih. Veći priliv nije nastao oporezivanjem uvećanog bruto nacionalnog dohodka, već, i to je nevolja, jačim pritiskanjem po preduzećima i građanima.

Ovakav pristup je, pak, iscrpeo potencijal i ubuduće državni budžet će morati rasti samo po osnovu razvoja i srazmernog oporezivanja uvećane vrednosti. Međutim, oni od kojih se očekuje da budu nosioci razvoja u proteklom trogođu nisu bili podsticani. Naprotiv, bili su, poput seljaka, direktno ili posredno, dodatno fiskalno opterećeni, pa su novac umesto u razvoj utrošili na povećana državna zahvatanja. Od njih, tako osakaćenih, a tu je i poljopriveda, sada se očekuje da budu nosioci razvoja. Nadajmo se da će, ipak, naći dovoljno znanja, umeća i kapitala za korak unapred.

Komentari