„Sećam se kao da je juče bilo, ali ti ne mogu reći baš koje godine bi. O Velikoj Gospojini natovarim kola žita, poteram u čaršiju i prodam.Uzmem pare-pa me sramota. Da l’ je moguće da je žito ove cene? Gledam pare. Sav moj godišnji rad ne vredi koliko jedna plata pandurska, a ovako, ja ti kao neki domaćin dođem. Al dobro, i to je prošlo“.

Da je prošlo, onda  sigurno monodrama „Knjiga o Milutinu“ rađena po istoimenoj knjizi Danka Popovića, na Novoj sceni Zvezdara teatra u kojoj glavni lik Milutina Ostojića briljantno dočarava glumac Nenad Jezdić, ne bi za kratko vreme imala stoto izvođenje i preko 10.000 posetilaca.

Da li je prošlo, zasigurno, najbolje znaju današnji domaćini, koji skoro bez prestanka, podižu glas, čak i sa traktorima izlaze po gradskim korzoima, redovno ispostavljaju zahteve vladi i resornim ministarstvima, kume i mole za pomoć i podršku. Prevrtanje zemlje i uopšte proizvodnja hrane postaju sve otežaniji, skuplji i neizvesniji. Težacima najteže pada nerazumevanje i nepoštovanje. Hoću reči, nije Milutin Ostojić jedini.

SAVA (1)

Sava je lepo, uzvišeno, duhovno i mnogopoštovano  srpsko ime. Ne želim nikakve podudarnosti i asocijacije, ali svako pominjanje „Sava“ hleba ili vekne bukvalno me uznemiri.Loše se osećam.

U zemlji koja godišnje, u proseku, proizvodi, odnosno žanje 3,5 miliona tona pšeničnog zrna najavljivati, čak se i hvaliti, kako će određenim propisom biti zabranjeno da „Sava“ bude skuplja od 57 dinara, je poniženje i vređanje. Svih u lancu od proizvođača, preko mlinara do trgovaca i pekara.

Oni koji misle da se cenom hleba čuva standard građana lansiraju u javnost čist populizam uz potezanje pogrešnog „keca“ iz rukava i puštanje crno-belih slika iz prošlih vremena .Poljaci imaju za takve prilike dobru narodnu izreku koja kaže:“Kad mi već mokriš po glavi, ne govori da kiša pada“!

OTVOREN „LOV“ U SRPSKIM MALINJACIMA

Dr Aleksandar Leposavić iz Instituta za voćarstvo u Čačku, u pravi čas otvara „sezonu“ lova u srpskim malinogorjima. Priča počinje sa prvim mirisom dolazećeg proleća, ali i uvek dosta ranije, zbog nepredvidivih i turbulentnih okolnosti koje prate najprofitabilniju domaću voćku. Iako su procene o novoj sezoni sasvim nepoznate, jer još nije stigla ni do lista, pojedini hladnjačari već su pustili „probne“ balone na kojima piše da bi otkupna cena u 2023. godini mogla da bude od 500 do 600 dinara za kilogram.

Doktora Leposavića u nekoliko navrata, kao mladog stručnjaka, slušao sam na savetovanjima organizovanim uz Dane maline u Brankovini kod Valjeva. Još tada je govorio da se ukupna situacija u malinarstvu mora uozbiljiti, pri tom misleći, na poštovanje nekoliko ključnih standarda:od kvalitetnog sadnog materijala i odabira sortimenta do primene najsavremenijih agrotehničkih mera.

Uočio sam da od tih principa nije odustao, jer u nedavnom obraćanju javnosti, pre svega proizvođačima malina ponovo je istakao da srpsko malinogorje, ako želi da sačuva svoj identitet i brend, mora da se osloni na sorte “vilamet“ i „miker“ čija jedinstvenost i kvalitet su prepoznati od najprobirljivijih kupaca u Evropi i svetu.

S obzirom da je u ovoj proizvodnji uključeno više hiljada domaćinstava kao i veliki broj logistike od hladnjačara do izvoznika i da se oko crvene voćke „vrte“ veliki novci, on je domaće malinarstvo poredio sa „jakom“, što znači i neizvesnom, partijom šaha. U nju su se kao kibiceri, ali i sufleri uključili i inostrani kupci, odnosno trgovci i time je učinili još neizvesnijom.Po određenim informacijama oni u poslednje vreme najviše zameraju na tome da je malina iz Srbije postala skupa. Da ima visoku cenu u otkupu što je neminovno izbeći i u izvozu.

Koliko sam razumeo dr Leposavića, ako domaći proizvođači budu forsirali kvalitet, onda sve takve priče mogu da imaju jačinu „uboda“ komarca. Ovaj vrsni stručnjak i pored svega upozorava malinare da smanje svaku vrstu, posebno kada su u pitanju cene, nerealnih očekivanja, jer rizici vrebaju u svakom poslu i nikada ne „zatvaraju“vrata. Agrar im je omiljena sredina, odnosno žrtva!

SAVA (2)

„Nije srpski da litijum truli“?! U slobodnoj interpretaciji na ovaj način je protumačena nedavna izjava američkog ambasadora Kristofera Hila, na koju se promtno reagovali iz inicijative „Kreni Promeni“. Njen lider Savo Manojlović, zbog toga je zatražio da se lično vidi sa Hilom a što su učinili ispred zgrade ambasade u Beogradu.

Iskusni političar i diplomata objasnio je da u internacionalnoj kompaniji „Rio Tinto“ određen udeo ima i Amerika, što je bilo i logično da pokaže interesovanje za litijum iz Srbije gde se nebi vršilo samo rudarenje, već i prerada, odnosno proizvodnja baterija za električne automobile uz najviše standarde zatite životne sredine.

Hoće li od toga biti nešto, dodao je američki ambasador, isključivo bez ičijeg mešanja odlučiće Srbija, odnosno njeni građani.Pojedini mediji ovaj susret na visokom nivou okarakterisali su kao Savin performans, ali on kao i svi njegovi prijatelji iz ostalih zelenih organizacija i udruženja duže vreme naglašavaju da budućnost Srbije nije u rudarenju litijuma, već u hrani i vodi. Upravo ispod cele Mačve i dela Jadra nalaze se ogromna jezera sa najkvalitetnijom pijaćom vodom sa kojom bi, pored ostalih, mogli da se snadbevaju svi gradovi i mesta u Vojvodini.

KORISNE MARGINE

I sa margina jubilarnog „Kopaonik biznis foruma“ pažnju je skrenulo nekoliko uglednih imena naših privrednika i biznismena svojim predlozima gde građani, koji imaju višak kapitala, isti da ulože, odnosno investiraju.I Toplica Spasojević, predsednik ITM sistema, Zoran Drakulić  vlasnik „Point grupe“ kao i Dragoljub Vukadinović vlasnik „Metalac grupe“ složili su se da bi s obzirom na sve okolnosti i ekonomska previranja najbolje bilo okrenuti se poljoprivredi i solarnoj energiji.

Prema njihovoj računici dovoljno je uložiti oko 100.000 evra za pokretanje biznisa u proizvodnji organske hrane dok je nešto manje potrebno za obezbeđivanje solarnih panela kako bi se dobili tržni viškovi električne energije.Ovo je jako lepo čuti od iskusnih privrednika, posebno kada je u pitanju ulaganje u poljoprivredu, jer znatan broj ekonomskih analitičara govori nešto sasvim drugo.Tačnije, da su samo investiranja u nekretnine garancija za uspešan biznis.

E-AGRAR

Za Jelenu Tanasković, aktuelnu ministarku poljoprivrede platforma e-agrar ima neprocenjivu vrednost za domaći agrar. Efekti će se brzo videti a podatak da je do pre neki dan prijavljeno i uzelo e-ID broj 187.000 poljoprivrednika, nije moglo da sakrije njeno zadovoljstvo.

Pored punog uvida u svako registrovano poljoprivredno gazdinstvo posredstvom e-agrarae agrar moći će da se detektuje, odnosno vidi gde i u kojim sektorima pada prozvodnja kako bi se već u narednoj sezoni, putem povećanja subvencija, situacija popravila. Međutim, kada su u pitanju subvencije Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke, kako se to kaže, „gleda“ u Mont Everest.

Po njegovoj proceni da bi domaća poljoprivreda postala konkurentna u najvećem broju evropskih zemalja neophodno je da država upravo za subvencije i druge podrške toj privrednoj grani koja može bitno da utiče na povećanje BDP-a, uloži najmanje milijardu evra.Svi drugi iznosi su, po njegovoj proceni, nedovoljni i dalje će kočiti efekte tog izuzetno značajnog domaćeg resursa za proizvodnju hrane.

NOBEL IZA REŠETAKA

Njegovo ime je Alesa Bjaljacki, i rodom je iz Belorusije. Prošle godine dobio je Nobelovu nagradu za mir a vest o tome saopštena mu je dok je bio u zatvoru. Nešto slično desilo se samo četvorici laureata za 121 godinu koliko se ovo najprestižnije priznanje dodeljuje.

Pre nedelju dana sud u Belorusiji Bjaljackom je „odbrusio“ novu zatvorsku kaznu u trajanju od 10 godina, jer je navodno utvrđeno, da je finansijski podržavao demonstrante prilikom nereda i pobune protiv tamošnjeg režima 2020. godine .Kako ovakvom ponašanju,bestidu i ludilu dati ime? Odljuđivanje je dosta mekano, ali je sreća što još uvek na uzavreloj planeti ima mnogo više onih koji pripadaju dinastiji razuma.

Oni život doživljavaju kao bajku a ne , kako primeti književnik Bojan Ljubenović, kao bazen sa piranama u kojem sa svih strana neko hoće da vas potkrada, ponizi ili osakati.