Svet poljoprivrede Prodavnica

Kantar iz kamenog doba

Beogradski muralFoto: Budimir Budo Novović

Kako pisati o bilo čemu preko „kolosalnih“, intrigantnih, dugouhih, dugonosih, repatih i nikada dovršenih tema o koje se decenijama saplićemo. Primera radi pre nekoliko dana navršile su se tri decenije od raspada SFRJ. Na pitanje da li je taj razlaz mogao da se završi za zelenom čojom ni naknadna pamet nema objašnjenja. Odgovor sam delimično saznao u jednom neupadljivom komentaru u kojem se kaže:“Previše smo slični, a to je opasno“!?

Tačnije, svako ima svoj ugao posmatranja što je isti slučaj i sa sa brojnim drugim temama i događajima počev od takozvanih „pasjih“ grobalja, brojnih političkih ubistava, spletaka i bahatosti takozvanih „službi“ do najnovijih afera za čiju većinu se može reći da su monstruozne.

Loš osećaj posebno izaziva sumnja na podvođenja žena i maloletnih devojaka u domaćem gradu voštanih figura. Nezgodno mi je da kažem Jagodini.

Stočarima voda do grla

Međutim, naći prolaz do tema iz poljoprivrede nije, i dalje, neki poseban napor. One se naprosto same kandiduju, jer su mnoge od njih duboko svesne da im je javnost jedan od najvećih saveznika.

Problem je o njima pisati, odnosno otvarati udarne televizijske emisije i naslovne strane, zbog predrasuda da u sektoru proizvodnje hrane navodno nema „letenja“ perja, lopovluka, podvala pa i mnogo gorih situacija. Dobar deo publike je poodavno postao zavisnik od skandala, loših i lažnih vesti i informacija.

Pojas za spasavanje duže vremena, posebno u proteklih godinu dana, traže domaći stočari. Pre svih tovljači, odnosno proizvođači svinjskog mesa koji zbog niskih otkupnih cena, prosečna cena je oko 135 dinara za kilogram, ozbiljno razmišljaju da dignu ruke od ovog posla.

Nije u pitanju samo disparitet između cena žitarica za spravljanje koncentrata i drugih smesa za hranu tovljenika, nekontrolisani uvoz svinjskog mesa, kabadahijsko ponašanje trgovaca i klaničara, već uz sve i jedan naš „izum“ koji svakom pristojnom poljoprivredniku obara pogled i stvara nelagodu.

Naime, baš kao da živimo u vremenu prvobitne razmene dobara, odnosno starijem kamenom dobu, model po kojem se prodaje jedan broj domaćih životinja, ponajpre svinja, je takozvana „živa vaga“.

Prevedeno: kako kantar kaže! Svi ostali parametri se isključuju od rase, mesnatosti, brzine prirasta, odnosno turnusa pa i dobrobit prema životinjama. Jedino oni koji hoće da kupe proveravaju ili traže da se vlasnici zakunu da svinje nisu na silu pojili vodom kako bi bile teže.

Stručnjaci kažu da je, uz sve ostalo, do sloma stočarstva došlo zbog toga što mi još uvek nemamo donetu i usvojenu strategiju dugoročnog, planskog i održivog razvoja stočastva koje je jedan od bitnih sektora domaćeg agrara. Jednostavnije rečeno, pucamo na neviđeno.

Krivi su sezonci

Uvek kada neke situacije u poljoprivredi treba zamaskirati i relaksirati kao odlične kulise pokazale su se priče i okolnosti koje prate sezonske radnike. Upravo te „lenštine“ pre neku godinu nisu htele da muzu krave ni za platu od 70.000 dinara, zbog čega su oni koji brinu o tom pitanju najavljivali da će sezonce zameniti roboti i slične skalamerije.

Pre neki dan na sezonce su se požalili i proizvođači jagoda govoreći kako neće da rade, odnosno beru ovu voćku ni za dnevnicu od 3.000 dinara. Naravno, niko od njih se ne pita ima li takve vrste radne snage dovoljno i dokle mišljenje da su sezonci neobavešteni kakva je situacija u komšiliku. Kad ovo kažem mislim na visinu dnevnice.

Činjenica je da je sezoncima značajno popravljen status, odnosno da svi oni koji se elektronski prijave na poziv poslodavaca imaju zdravstveno i penziono osiguranje. Kakva je situacija sa ovom radnom snagom na koju se značajno oslanja domaća poljoprivreda najbolje će se znati kada uskoro počne berba malina, kupina, trešanja, višanja i drugog voća.

Oko subvencija uvek vruće

Uz načelne informacije koliko će država u jednoj kalendarskoj godini izdvojiti za više vrsta podsticaja među kojima su i omiljene subvencije, o njima još jedino govorimo kada se iznosi za određene delatnosti i programe dodatno uvećavaju.

Trenutno su aktuelni podsticaju koje udruženo daju država i Svetska banka a u čijem fondu je na raspolaganju 38 miliona dolara. Ovi nazovimo ih „belosvetski“ podsticaji karakteristični su po tome što pojedinac za kvalitetan projekat može da dobije 25.000 evra, a firma iz agrara čak 200.000 evra.

Bez obzira što je pre neku godinu prvi čovek svetske banke u jednoj džamiji viđen u čarapama iz kojih mu je virelo pola prstiju, jer su bile pocepane, lično bih konkurisao za njihove podsticaje. Nažalost, u poslednje vreme nisu retke i informacije o gazdinstvima, firmama i pojedincima koji mimo propisa žele da se dokopaju pomenutih državnih podsticajnih para.

Doduše, odavno se šuškalo da se subvencije, velikom broju onih koji su ostvarili pravo na njih, neredovno isplaćuju. U pojedinim slučajevima toliko dugo kasne da bukvalo postoji opasnost da skliznu u zaborav. Iznenadilo me da je među takvim poljoprivrednicima veliki broj stočara, odnosno onih ljudi o kojima se u predizbornim kampanjama i sličnim sesijama govori kao o Olimpijskim pobednicima.

Zbog toga bolje poznavaoce prilika ne čudi što Srbija i dalje ima manje od polovine jednog takozvanog uslovnog grla stoke (goveda) po hektaru obradivog zemljišta. Da budem jasniji: bez njihove balege sve priče o organskoj proizvodnji u poljoprivredi su za predškolski uzrast.

Učiti i od Madam Tiso

Kada sam na početku kolumne pomenuo domaći grad voštanih figura onda bi bilo nekorektno ne podsetiti i na čuveni Muzej voštanih figura u Londonu čiji je osnivač legendarna umetnica Madam Tiso (1761-1850). Prvu voštanu figuru mislioca Voltera uradila je sa 17 godina starosti a poslednju u 81. godini života izvajavši sebe, odnosno svoj lik.

Poruka je jasna. Samo veliki i sigurni u svoje delo umetnici, ali i drugi stvaraoci i poslenici, spremni su na takvo ponašanje. Ne drhte im ruke. Tako bi trebalo da je i u poljoprivredi koja je od bitnog značaja za našu privredu i ekonomiju.

I juče, danas i za sutra za nju su najznačajniji oni ljudi i posvećenici, možemo ih nazvati i paori, seljaci, seljani, agronomi, selekcionari, vizionari ili poglavice, ako su u stanju da prizovu kišu!

Hteo sam da kažem: kako god okrenemo, činjenica je da naš agrar ima mnogo veću kilometražu od „žive vage“ i drugih kantara za prasiće i drugu mesnatu i rogatu menažeriju. Ako taj plićak uskoro ne preskočimo onda smo nadomak opasnosti i za uvođenje mere: „živa vaga“ pameti. Naravno, za onu kojom su obdareni ljudi!

Komentari