Izbori su okej, a zadruge melem

Kao i mnoge prethodne, i 2017. godina došla je u naše živote, emocije, ambicije, stanove, kuće, njive, voćnjake, staje i teretane sa puno obećanja, planova i želja. Tek što je slavljenički mamurluk prošao, postalo je jasno da su mnoga zaklinjanja bila deo lažnog dekora i poze. Ipak, među oblakom raznobojnih konfeta na videlo je izašla i poneka dobra priča, pa čak i nekoliko aktivnosti od izuzetnog značaja za srpsku poljoprivredu i agrar. Više iz kurtoazije može joj se reći hvala i srećan ostanak u trezoru sećanja. Mi moramo dalje.

Novogodišnja kolumna - © Agromedia

Po mom ličnom senzibilitetu, događaj po kojem će se pamtiti 2017. godina, je zapravo VEST da nije daleko dan kada će početi gajenje krompira na Marsu. Kako je još u martu mesecu javnost obavestila američna novinska agencija „Asošijeted pres“, prva stabljika krompira uspešno je izrasla u simuliranim uslovima kakvi vladaju na Crvenoj planeti. Misli se pre svega na parametre kao što su vazdušni pritisak, temperatura, kao i nivo kiseonika i ugljen-dioksida. Dakle, i kod najfuturističkijih vizija uz logistiku visokosofisticirane tehnologije i tumaranja po nedođiji kosmosa NE MOŽE SE ZAOBIĆI POLJOPRIVREDA I PROIZVODNJA HRANE. Biće fascinantno, uveren sam, živeti u vremenu kada će se u trgovačkim marketima, zelenim i drugim pijacama, uz čuveni krompir sa Anda, Ivanjice, Veruše ili Gornjeg Taora nuditi i onaj koji je proizveden na Marsu. Tada će, najverovatnije, iz milošte oni duhovitiji kupci tražiti da im se izvaga „tri kilograma Marsovaca“.

Stigle pare, projektima klecaju kolena

Međutim, ako se vratimo u realnost svakodnevice, percepcije i priče su nešto drugačije. Bolje reći – one su PRIZEMNIJE, ne kada je u pitanju njihov značaj, već neposrednost i najtešnja veza sa poljoprivredom. Na čelu kolone takvih događaja je, bez sumnje, VELIKA OBNOVA SRPSKOG ZADRUGARSTVA. Dok su se u javnosti i agrarnom pejzažu kršili sa brojnim problemima, izazovima i nasleđenim greškama iz predhodnih vremena, sredinom 2017. godine, država je obelodanila početak velike akcije pod nazivom „500 zadruga u 500 srpskih sela“.

Bara je velika preko 600.000 hektara, ali oko na državne oranice bacali su uporedo sa domaćim ratarima i takozvani krupni „igrači“ neko ih zove i „tajkuni“, „latifundisti“ i slično, od kojih se mnogi u poljoprivredu razumeju koliko, u njeno vreme, Kučuk Stana u rok muziku.

 

Posledice suše - © Pixabay

 

Rečeno je i krenulo se od devastiranih i napuštenih ruralnih područja u istočnoj Srbiji uz početni budžet od 25 miliona evra. Na čelu štaba ove akcije postavljen je Milan Krkobabić, ministar bez portfelja zadužen za regionalni razvoj i koordinaciju javnih preduzeća uz svesrdnu pomoć Odbora za selo i poljoprivredu pri SANU, Ministarstva za poljoprivredu, fakulteta, instituta i više uglednih stručnjaka iz ove oblasti. I pored ove izuzetno jake i reprezentativne ekipe, bilo je mnogo skeptika koji su tvrdili da od ove zamisli neće biti ništa. Kao da je neko dunuo u rog. Znajući da obnovljene zadruge treba da budu svojevrsni POJAS ZA SPASAVANJE od nestanka nekoliko stotina sela, dao sam podršku pomenutim reformatorima uz naslov: „Bolje Krkobabić na grani, nego rijaliti zadruge u ruci“.

Konjske i one druge snage

Brzo se ispostavilo da nisam pogrešio, i za nešto više od pet meseci u Srbiji su obnovljene i formirane 182 zemljoradničke zadruge sa najrazličitijim poslovnim ambicijama i motivima od organizovanog sakupljanja i prerade lekovitog bilja i šumskih plodova do zadruga koje su okupile proizvođače meda, povrća, voća, mleka i mlečnih proizvoda, mesa i ostalih poljoprivrednih proizvoda. Nosioci ove akcije od početka su akcenat stavljali na tome da nove zadruge treba da budu zasnovane na savremenim oblicima organizovanosti, da su saglasne sa vremenom u kojem živimo, fleksibilne, prožete poverenjem i ekonomski održive. One treba u svojim sredinama da budu centralna saborišta za kulturna i sportska događanja i da selo sa svojim poljoprivrednim i turističkim čarima NAMAGNETIŠU što veći broj mladih ljudi. Zadrugarska misija uveliko se širi Srbijom a nedavno je stigla i pred kapije Beograda. „Ko od kandidata za gradonačelnika u glavnom gradu bude znao da naizust, odnosno bez zastajkivanja nabroji imena 15 sela u opštini Grocka u kojima će se formirati zadruge, može odmah DA NARUČI TRUBAČE“, poručio je on. Možda je to malo preambiciozno rečeno, ali ja sam duboko uveren da su IZBORI OKEJ, A ZADRUGE MELEM!

Državno zemljište - © Pixabay

Ovu storiju o obnovi srpskog zadrugarstva završiću jednom anegdotom koju je ispričao književnik Miroslav Todorović iz Niša. Naime, kada je njegov poznanik iz jednog tamošnjeg sela saznao da je mu je najnoviju knjigu štampala Srpska književna zadruga iz Beograda, skoro da ga je izgrdio. „Nisi morao zbog toga da ideš čak u Beograd. Pa naša seoska zadruga je na glasu“. Dobra su i ovakva razmišljanja, jer među 750.000 zadruga u svetu podosta je onih koje se bave izdavaštvom a uz paletu drugih najrazličitijih delatnosti u njima je zaposleno preko 800 miliona ljudi, a indirektno blizu tri milijarde. Zadruge i zadružno udruživanje su, nema dileme, zaista jedno od zemaljskih ČUDA.

Tokom cele 2017. godine, što tanjom što debljom crtom podvlačeno je pitanje davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta koje je u vlasništvu države. Nije, kako se u javnosti mislilo, poenta u onoj novokomponovanoj floskuli „mala bara, puno krokodila“. Bara je velika preko 600.000 hektara, ali oko na državne oranice bacali su uporedo sa domaćim ratarima i takozvani krupni „igrači“, neko ih zove i „tajkuni“, „latifundisti“ i slično, od kojih se mnogi u poljoprivredu razumeju koliko, u njeno vreme, Kučuk Stana u rok muziku. Međutim, i pored brojnih primedbi, protesta kao i obećanja nadležnih ovo pitanje ostalo je NEHARMONIZOVANO, hoću reći, da do državnih hektara ne dolaze oni kojima je to preko potrebno, već oni koji su bliži vlasti i imaju pune džepove. Inače, kada je pred kraj leta dogorelo do nokata, „remontovan“ je i SSP (Sporazum o saradnji i pridruživanju) koji je podigao veliku prašinu oko izjednačavanja stranaca sa našim građanima prilikom kupovine poljoprivrednog zemljišta. Sve se završilo u stilu naziva jedne popularne televizijske emisije „Da, možda, ne“?!

Stočni fond - © Pixabay

Izračunao sam, kada bismo u klanice saterali kompletan stočni fond, ne bismo mogli da zadovoljimo potrebe za izvozom u bilo kojoj od tih zemalja među kojima se nalazi i Kina.

Odavno se kao u godini kojoj pripremamo svečani ispraćaj nije govorilo o velikim izvoznim poslovima od kojih će država i poljoprivrednici zaraditi velike pare. Svaki odlazak naših visokih predstavnika u neku zemlju u okruženju ili preko sedam brda i mora završavao se sa šleperima potpisanih memoranduma, sporazuma o namerama i sličnim predugovorima o izvozu najrazličitijih poljoprivredmih proizvoda iz Srbije. Pogađate, na prvom mestu u svakom tom memorandumu bilo je JUNEĆE I GOVEĐE MESO. U jednom momentu, podsećajući se na predmet geografije u srednjoj školi, pomislio sam da nas je neko pomešao sa Argentinom, Brazilom, alpskim zemljama, pa čak i Australijom. Izračunao sam, kada bismo u klanice saterali kompletan stočni fond, ne bismo mogli da zadovoljimo potrebe za izvozom u bilo koju od tih zemalja, među kojima se nalazi i Kina. Moram i na ovom mestu da kažem IZBORI SU OKEJ, ali isto tako u svemu, pa i izvozu junećeg mesa ili jagnjećih zaponjaca, treba imati dozu realnosti i pristojnosti.

Uz aferu „Agrokor“, nekoliko graničnih blokada izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, hroničnog nezadovoljstva malinara, drugih nezgodnijih „klinova“ u domaćem agraru nije bilo. Opšta mesta su ostala nepromenjena za jotu: najskuplja nafta u okruženju, nedovoljne subvenicije i stimulacije, visoke kamate na kreditne pozajmice, robovski položaj žena na selu, mnogo administriranja da bi se apliciralo ili ostvarilo neko pravo ili stimulacija.

Žene u poljoprivredi - © Pixabay

Primera radi, ovih dana, kada su pristigle takozvane evropske pare (iz IPARD fondova), postavlja se pitanje ko će i u kojoj meri imati koristi od tih bespovratnih sredstava. S obzirom na to da na njih ne mogu da računaju ona domaćinstva čiji je posed manji od dva hektara, a isto tako ni krupni „igrači“, sve će se svesti na one srednje veličine za koje nema pouzdanih podataka koliko ih ima. Šta je to srednje gazdinstvo? Razluđivanje ide dotle da oni koji apliciraju za kupovinu traktora moraju, pored ostalog, da prilože diplomu najmanje srednje poljoprivredne ili neke druge stručne škole. Beli okovratnici iz Brisela očigledno misle kako je srpski agrar u velikom korovu zaboravljajući da je ovde  pre 170 godina osnovana jedna od prvih zemljoradničkih zadruga na svetu. Nažalost, na ovom mestu moram konstatovati da ni u 2017. godini nije urađena temeljna nacionalna strategija poljoprivrede kao jedne od izuzetno značajnih privrednih grana i ekonomskih stubova Srbije. Neko će reći da tako nešto koče zakon o restituciji, proces vraćanja zadružne imovine, nepotpuni podaci o zemljištu koje je u vlasništvu države i slično, ali to nije nikakvo opravdanje.

NADU TREBA ZALIVATI, PA MAKAR ONA BILA I ILUZIJA. Ako iko ima takvo razmišljanje, ponašanje, veru i upornost, onda su to srpski poljoprivrednici. U to sam se uverilo na ovogodišnjem Sajmu hrane i etno-turizma održanom u Beogradu, gde je nekoliko desetina seoskih domaćinstava pokazalo da su iznad svakog proseka i prozaičnosti koja se kao jeftina etiketa lepi za poljoprivredu. Izlagači su bili mahom mladi proizvođači, kreativni i obrazovani ljudi. Prava gospoda dala su nam da degustiramo namaz napravljen od tartufa i krušaka, džem od paradajza, odnosno peglanu kobasicu ili sir iz okoline Smedereva koji se pravi po recepturi kulinara starorimskih careva čiji su gradovi, utvrđenja i mostovi ostali sačuvani na našim prostorima do današnjih dana.

IPARD - © Agromedia

Kada smo kod opažanja, mirisa i ukusa i drugih čulnih izazova evo još jedne ekskluzivnosti koja je na svetlos dana, odnosno u javnost izašla upravo ove godine. Ako ljudi, pre svih političari, ne mogu ili ne žele da čuju neke stvari i istine vezane za poljoprivredu, nauka je potvrdila da ni same biljke nisu ravnodušne na takav njihov odnos. Na Univerzitetu u Tel Avivu došli su do saznanja da i biljke vide, razlikuju boje, osećaju bol a i uživaju u muzici. Zanimljivo je da su naučnici saznali da biljke umeju da emituju poruku kojom će upozoriti svoje susede, na primer, o napadu buba ili najezdi drugih insekata i štetočina.

Što se pak tiče muzike, po pravilu, vole onu koju slušaju lica koja ih stalno obilaze i imaju pažljiv odnos prema njima. Ovaj bajkoviti insert kandiduje 2017. godinu kao ozbiljno zainteresovanu za istraživačke iskorake, a uostalom poljoprivreda i agrar kao živ organizam tako nešto i očekuju od ljudi.

Cela godina protekla je u očekivanju, strepnji i iščekivanju zaposlenih u Poljoprivrednoj korporaciji Beograd (PKB) kako smo je svojevremeno nazvali „Beloj kući“ srpskog agrara i do pre neki dan posle bankrota „Budimke“, jedinom preživelom socijalističkom poljoprivrednom kombinatu posle raspada negdašnje Jugoslavije. I pored brojnih najava da će ovaj kombinat, inače u većinskom vlasništvu države, do kraja 2017. biti privatizovan ili dobiti strateškog partnera, od toga nije bilo ništa. U stvari, na prosca se još uvek čeka, a u jednom momentu pred vratima je bilo njih desetak, kako iz Srbije, tako i iz celog sveta. Možda je i bolje što PKB nije dobio novog vlasnika, jer zaista mnoge zbunjuje namera da MEGA ŠPAJZ BEOGRADA puni i održava neko od stranaca. Ako ne omane sa recepturama, sigurno će polomiti tegle… Međutim, čim se uskoro iz nadležnog odžaka pojavi „beli dim“ i označi tačan datum održavanja izbora za gradonačelnika Beograda, može se očekivati da neko od njih PONUDI REŠENJE I VIZIJU ŠTA BI TREBALO URADITI SA PKB-om.

GMO hrana - © Pixabay

Pomenuta godina je prošla u nagađanju „Ko je ubio Katarinu“? Onu koje su generacije pedeset i neke, kao i sam Vuk Drašković, mnogo voleli. Draga je bila i poljoprivrednicima i dobro se sećam još dok sam bio dečak da su povrtari iz zetske doline svoj prvi paradajz i paprike odvozili avionima iz Titograda do Ljubljane, Splita, Zagreba, Sarajeva i Beograda, a nešto kasnije do Londona, Minhena i Pariza. Njihovi potomci pred kraj ovog leta u jednom etno-kampu kod Nikšića organizovali su takmičenje U IZLEŽAVANJU. Uspešno je završeno i posle 48 časova neprekidne ležarine, po dogovoru tri takmičara koja su dogurala do finala, ustala su i nagradu od 300 evra podelila na ravne časti. Na pitanje da li im je bilo teško da se izležavaju kao iz topa svi su kazali NI NAJMANJE. Eto i ovo je jedan od detalja po kojem će neko upamtiti 2017. godinu.

Bio bi greh a ne zabeležiti da se Srbija sa čistom desetkom, i u ovoj godini, izvukla iz kandži moćnih belosvetskih lobija i kompanija koje su vrbovale nove članice za proširenje porodice i tržišta Genetski modifikovanih organizama, odnosno hrane. Bilo je i ucena kao što je ona: AKO ŽELITE U STO (Svetsku trgovinsku organizaciju), MORATE PRIHVATITI GMO. Sa najviših državnih mesta, odlučan stav stručne javnosti i uvek začuđenih zemljoradnika iz Gornje Pasače, Jarećeg dola, Joševe, Mušića i Pecinog Paštrića poručeno je: DA LI STVARNO MISLITE DA SMO TOLIKO LUDI!?

Izvori informacija: Lična dokumentacija, podaci sa portala Agromedia, bilten Odbora za selo i poljoprivredu SANU

Komentari