Državna kasa sve punija, a sela nestaju

Agroekonomsti i stručnjaci za demografiju tvrde, a statistika im daje za pravo, da je bivša nam država Jugoslavija imala najbržu deagrarizaciju na svetu. Za poslednjih 50 godina XX veka iz sela u grad je otišlo osam miliona ljudi dok je takav proces u svetu trajao 150 godina.

Usevi © Pixabay

Srbija je bila na čelu takvih migracionih i demografskih kretanja čije posledice trpimo i danas jer je svako četvrto selo, od blizu 4600, na putu nestajanja. Još nekoliko činjenica i statističkih podataka koji idu u prilog sumornim procenama da ako se nastave postojeći trendovi za deceniju sela će nam ostati samo tužni spomenici nekadašnjeg života.

Od čega zavisi cena poljoprivrednog zemljišta?

Na primer, u 86 odsto sela u Srbiji opada broj stanovnika, a samo 12 odsto njih beleži rast, dok su 200 sela bez ijednog stanovnika. Drastično se smanjuje natalitet u celoj zemlji, izuzev područja Sandžaka, naročito u selima, a svako peto domaćinstvo u Srbiji čini svega jedan stanovnik.

Gde je mesto sela u državnom budžetu?

Ljudi iz vrha vlasti kažu da je država ušla u „zlatno doba“ jer je budžet iz trogodišnjeg uzastopnog deficita od po preko 200 milijardi dinara prešla u sadašnji suficit od 50 milijardi. Odlična i umirujuća vest o finansijskoj konsolidaciji i i ukupnom stanju naše ekonomije o kojoj predsednik države često i rado govori.

Biznis plan ključan pri konkurisanju za IPARD podsticaje

Kako je do toga došlo? Država je povećala stope PDV, kao najveći poreski prihod, koji je redovno uzimala i neredovno vraćala. Povećani su porezi na imovinu i akcize, smanjene plate i penzije, i povećana finansijska disciplina. Pored toga, levu i desnu stranu (prihode i rashode) nemoguće je izjednačiti kod većine stanovništva posebno kod paora – zemljoradnika.

I pored subvencija i drugih podsticajnih mera u određenim granama poljoprivrede, sela su sve praznija i starija o čemu smo govorili na početku teksta. Slobodno možemo reći da ni u budžetu selo nema značaj koji zaslužuje.

Sela bez puteva i vode

Kao ilustraciju položaja sela uzećemo kraljevački kraj, koji je po mnogim pokazateljima, među razvijenijim u zemlji. Iako se svake godine u budžetu za poljoprivredu i selo izdvoji od 60 do 70 miliona dinara, tim sredstvima se ne rešavaju iole ozbiljniji problemi.

Na primer, seoska putna infrastruktura, naročito u brdsko-planinskim područjima, je u u katastrofalnom stanju te o povratku iz grada u selo malo ko razmišlja. Direktor JP „Vodovod“ Kraljevo, Milenko Stefanović, ističe da su seoski vodovodi u očajnom stanju; stari su u proseku 40 godina, rezervoari i vodovodne cevi su dotrajali, gubici na vodi ogromni, a ulaganja zanemarljiva.

Selo © Matija Jovanović

Po njegovim rečima gradsko preduzeće je spremno da preuzme održavanje seoskih vodovoda ali iz tekućeg poslovanja ne mogu da se obezbede sredstva koja su ogromna. Na potezu je lokalna samouprava. Pored toga, dr Aleksandar Macan, direktor Zavoda za javno zdravlje u Kraljevu, ističe da se od stotinak seoskih vodovoda na kraljevačkom području analiza vode redovno vrši u samo tri, i pitanje je da li je ta voda uopšte za piće.

Egzistencijalni problemi na selu su brojni, da ne govorimo o kulturnom životu na selu u kojima su seoska igrališta, tamo gde ih ima, prodavnice i kafane jedino mesto okupljanja i starih i mladih.

Koristiti evropska iskustva

Stoji činjenica da nismo bogata zemlja da brzo rešimo mnoge probleme sela i seljaka, i poljoprivrede u celini, tim pre što plaćamo visoku cenu višedecenijske pogubne politike. Medjutim, ne koriste se i realne mogućnosti da se stanje brže menja.

Nad sudbinom sela: Prošlost i sadašnjost su poznati, a kakva je budućnost?

Još uvek se robuje starim shvatanjima da povratak na selo znači vraćanje motici, plugu i budaku, ili traktoru nasleđenom od oca ili dede. Povratak bi trebalo da znači zapošljavanje u oblasti poljoprivrede ali i oko nje: šumarstvu, vodoprivredi, raznim uslužnim delatnostima, malim industrijskim pogonima, pri čemu se bolja infrastruktura podrazumeva.

Oslanjanje na agrar i ruralnu ekonomiju u celini trebalo bi da bude ne samo u funkciji preživljavanja, što je dobrim delom sadašnja praksa, već trajno opredeljenje države zasnovano na decentralizaciji i ujednačenom ekonomskom razvoju. Evropska iskustva i finansijska potpora politici ruralnog razvoja, koja je u Evroskoj uniji poslednjih deset godina sve veći, treba da budu pouka u našoj politici razvoja ruralnih područja prilagođena našim mogućnostima, planovima i potrebama.

Komentari