Svet poljoprivrede Prodavnica

Profesor tambure je zbog korone poljoprivredu stavio na prvo mesto i nije zažalio

„Prva iskustva u poljoprivredi počeo sam da stičem kao desetogodišnjak čuvajući guske. Nakon toga je usledilo okopavanje kukuruza i suncokreta, pa sakupljanje sena drvenim grabuljama, pa ručno košenje i tako sam uz oca savladavao jednu po jednu veštinu primereno uzrastu. Supruga je takođe dete sa sela i već sa osam godina je počela da muze koze, a koju godinu kasnije i da pomaže svom ocu oko istovara sena i drugih poslova“, ovako započinje priču Vladimir Krstonošić iz Kikinde koji se sa svojom suprugom na gazdinstvu uspešno bavi ratarstvom i povrtarstvom, proizvodnjom hladno ceđenog ulja i gajenjem koza.

Čeri paradajzFoto:Vladimir Krstonošić

Estradne nastupe prihvata koliko mu dozvole obaveze na imanju

Kako kaže, malo šta od navedenog se danas radi na taj način kako su njih tada njihovi roditelji učili, ali ono najvažnije što su zahvaljujući njima uspeli da razviju jesu radne navike i ljubav prema poljoprivredi.

Vladimir, dugogodišnji nastavnik tambure u lokalnoj muzičkoj školi u Kikindi, za naš portal priča da je sa pojavom pandemije kovid-19, koja mu je onemogućila da se bavi poslom koji mu je do tada obezbeđivao egzistenciju odnosno estradnim muziciranjem i to pretežno u susednoj Rumuniji, odlučio da kada je posao u pitanju poljoprivredu stavi na prvo mesto.

Ipak dodaje da poljoprivreda nije u potpunosti zamenila muziku u njegovom životu, ali su kaže ove dve sfere interesovanja zamenile mesta po pitanju prioriteta.

„Ranije sam poljoprivredne radove usklađivao sa slobodnim vremenom koje mi je preostajalo između estradnih nastupa, a sada estradne nastupe prihvatam tek onoliko koliko mi to dozvoljavaju obaveze na našem gazdinstvu“, kaže naš sagovornik.

Krstonošići obrađuju 15 jutara zemlje, ali iako bi se reklo da tu i nema puno posla kažu da ipak nije isto gajiti samo ratarske useve na toj površini ili imati pored ratarstva i povrtarsku proizvodnju na četvrtini od ukupnih površina.

Ratarskom proizvodnjom se bave zbog ogrevne mase i kabaste hrane za koze

Od povrtarskih kultura gaje krompir, industrijski i čeri paradajz, slatke i ljute paprike, patlidžan, kikiriki, krastavac, kivano, tikvice, muskatnu tikvu, uljane tikve, te ukrasne tikve i vrgove. Nakon ubiranja ozimog ječma, lana i ranog krompira, plan je da u ovoj proizvodnoj sezoni zasnuju i proizvodnju mrkve, cvekle i prezimljavajućeg luka.

Pored standardnih sorti i hibrida, zastupljene su i neke neuobičajene sorte povrća kao što su na primer plavi krompir, crni i žuti paradajz, beli patlidžan, crna slatka paprika i ekstremno ljute paprike najrazličitijih mogućih oblika, boja i veličina.

„Ratarskom proizvodnjom se bavimo radi plodoreda, obezbeđivanja bio mase za ogrev, zatim kabaste hrane i prostirke za stoku. Konkretno, u pitanju su koze. Nemamo ih mnogo, a i ne planiramo značajnije povećanje stada jer količina mleka koju dobijamo od naših desetak koza, dovoljna je da podmiri potražnju naših redovnih kupaca“, objašnjava Vladimir.

Kukuruz indijanacFoto:Vladimir Krstonošić

Niska cena krompira im nije prepreka, on im na vrata dovodi kupce!

Proizvodnja većih količina mleka za isporuku mlekarama se ne uklapa u njihovu agendu. Oni su izabrali taj put da plasiraju gotov proizvod krajnjem kupcu radije nego da prodaju sirovine prerađivačkoj industriji i tog principa se drže kako u stočarskoj, tako i u povrtarskoj proizvodnji.

Svo povrće koje nije pogodno za dugo skladištenje u svežem stanju suše u sopstvenoj sušari na potpuno prirodan način bez dodavanja soli, šećera, konzervansa niti bilo kakvih dodataka.

Od potrošača, koji kupuju proizvode sa njihovog gazdinstva mnogi dolaze iz Italije, Francuske, Švajcarske, Austrije i Rusije. Saznali su dosta toga o prehrambenim navikama tamošnjeg stanovništva, ali i o tome kako rade tamošnji mali farmeri i šta sve nude na prodaju svojim kupcima.

„U razvijenijim zemljama se veoma ceni prava domaća hrana, onako kao kod rođaka na selu, a potrošači ujedno žele i da kupe ako je moguće sve na jednom mestu, kao u supermarketu. Teško je reći šta je od svega toga najisplativije. Mnogi nam govore da treba da odustanemo na primer od proizvodnje krompira jer je neisplativa, ali ne bude to baš svake godine isto“ , kaže Krstonošić.

On tvrdi da čak i onda kada je cena krompira stvarno niska, taj krompir im na vrata dovede kupca koji usput kupi još nešto iz njihove široke ponude i eto zarade! Zato je, kaže on, važno imati raznovrsnu ponudu, a i oni nekako radije sebe pronalaze u svaštarenju i prodaji na malo.

Vlada zainteresovanost kupaca za njihova hladno ceđena ulja

Za sada jedino ratarske proizvode isporučuju lokalnim otkupljivačima na veliko, ali im je prioritet da ih što više preusmere na sopstvenu preradu. I zbog prerade onoga što proizvedu na sopstvenom gazdinstvu prošle godine su sopstvenim sredstvima i uz pomoć subvencija grada Kikinde, nabavili presu za hladno ceđenje ulja.

Trenutno proizvode hladno ceđena ulja od suncokreta, uljane repice, lana, konoplje, maka i kikirikija, a od jeseni planiraju i proširenje asortimana i na hladno ceđeno ulje od semena tikve.

„Za razliku od većine kolega mi smo za potrebe proizvodnje ovog ulja umesto tikve golice, posejali sortu uljane tikve sa semenom u tvrdoj ljusci. Iako je berba uljane tikve još daleko, već su nam se javljali zainteresovani kupci i za ulje i za pogaču od “bele semenke” kako se inače popularno naziva seme uljane tikve u ljusci. Moram da priznam da nas je pomalo iznenadio odziv kupaca na neke od naših proizvoda za koje smo verovali da nisu dovoljno poznati našem tržištu“, ispričao nam je Vladimir.

MultikolorFoto:Vladimir Krstonošić

Ulaganje u zemlju je uvek pametna investicija za nekoga ko zna šta će sa njom

On ističe da su mislili da će mnogo više morati da objašnjavaju šta su to hladno ceđena ulja i po čemu se razlikuju od onih rafinisanih u plastičnoj ambalaži, međutim ljudi o tome znaju daleko više nego što su oni očekivali.

Dodaje da iako potražnja za njihovim novim proizvodima premašuje prvobitna očekivanja, “većina naših ljudi po pitanju ishrane i dalje robuje navikama iz druge polovine dvadesetog veka. Zato tek polovina naših proizvoda završava na lokalnom tržištu, a druga polovina se distribuira širom Srbije, pre svega u veće gradove’‘.

Osim na kućnom pragu i na raznim prodajnim manifestacijama hrane i pića, proizvodi sa gazdinstva Krstonošića mogu se pronaći i u nekim maloprodajnim objektima.

„Nemamo nikakvih megalomanskih ambicija, ali prirodno je da svako želi da napreduje. Pre svega planiramo da proširimo porodicu, a to dalje iziskuje i proširenje životnog prostora. Obradiva zemlja je trenutno skupa, ali ulaganje u zemlju je uvek pametna investicija za nekoga ko zna šta će sa njom. U redu je zakup, ali gazda je onaj ko je svoj na svom“, rekao nam je na kraju razgovora Krstonošić i dodao da se pored sopstvenih sredstava uzdaju i u subvencije koje nude Ministarstvo poljoprivrede, pokrajinska Vlada i lokalna samouprava.

Dodaje da sada kada su uložili u nabavku preradnih kapaciteta, planiraju da se u narednoj sezoni ponovo posvete obnavljanju mehanizacije za obradu zemljišta i negu useva.

Komentari