Sledi kratka i ljuta trka. Ovo bi mogao da bude nadnaslov već započete kampanje za vanredne parlamentarne izbore zakazane za 25. oktobar. Poljoprivrednici su s razlogom zabrinuti, ne zbog izborne utakmice i njenih rezultata, već zbog toga što se ona „igra“ baš dok traju intenzivne pripreme za jesenju setvu. Plaše se da agitacije, slogani, skupovi, kolone i druge aktivnosti, bez obzira na budnost vlade u tehničkom mandatu, ne „pojedu“ njihov kapitalni posao. Doduše, biće u prilici da čuju šta politički akteri misle o poljoprivredi, propuštajući i u ovom izbornom ciklusu da oni sami to kažu.
Biti samo učesnik, pa i posmatrač, nije loša pozicija, ali aktivna uloga u svakom poslu, pa i izborima, posebno parlamentarnim, jako je bitna. Pruža šansu da se konkretno ili izbliza učestvuje u planiranju i odlučivanju. Za agrar to su dve bitne poluge.
NEPOTREBNA APSTINENCIJA
Te poluge i drugi mehanizmi u državnom aparatu i njegovim službama do daljnjega će funkcionisati uz pomoć predstavnika.
Situacija bi bila drugačija da i oni imaju sopstvenu političku organizaciju i da sa svojim adutima učestvuju na izborima. Iako se ceni da bi njihova grupacija bila značajan igrač u tom procesu, takva ideja još 90-ih godina prošlog veka je razbijena. Bolje reći demolirana.
Takozvani reformisti koji su svoj nastup počeli rušenjem „nepodobnih“ spomenika, a nastavili ga „burazerskom“ privatizacijom, tadašnjoj Seljačkoj stranci i njenim ograncima bacili su „kosku“ oko vraćanja zadružne i posle Drugog rata otete imovine. Dobro su znali da se na takav način najlakše zavade i „dva oka“ u glavi i gubi svaki smisao za zajednički rad i političko organizovanje.
U takvoj situaciji, pored stvaranja dugotrajne apstinencije, ljudi iz agrarne zajednice udaljeni su od neposrednog pristupa za odlučivanje, ili, kako se to kolokvijalno kaže, vođenja politike.
U međuvremenu je stvorena klasa političara „opšte prakse“ koja je ustrojila svoja pravila i onemogućila svim kolebljivcima pristup važnim državničkim mestima i funkcijama.
Iako su poljoprivrednicima „usta“ puna politike, ne samo tada već i danas, o agraru neko drugi razmišlja i brine.
Doduše, njih ima u lokalnim, ređe u regionalnim i republičkim organima vlasti, i to u meri takozvanog „ključa“. Onoliko da u izveštajima za javnost bude navedeno da i ta grupacija građana nije izopštena.
KO IH I KAKO ZASTUPA
Ne treba praviti po ovom pitanju anketu, već, zahvaljujući direktnim TV prenosima sednica Narodne skupštine, a neretko i Odbora za poljoprivredu, više od decenije belodano je jasno da su njihovi „advokati“, odnosno predstavnici, bili jedni isti ljudi. Osim Marjana Rističevića skoro da se za ostale iz te grupe nije ništa znalo.
Bilo je i solista kao što je profesor Miladin Ševarlić, koji je uz prepoznatljiv stajling, izvornom narodnom nošnjom, podjednako kao i sa svojim britkim diskusijama skretao pažnju poslanika, ali i medija i televizijske publike.
Koliki je efekat svega toga bio malo ko je analizirao, jer bi vešti političari uvek znali u svojim saopštenjima da zbune i poljoprivrednike i javnost. Nesporno je da su se u periodima usvajanja agrarnog budžeta mnogi predstavnici poljoprivrednika trudili da se izbore za svaki dinar više, ali zadnju reč donosili su vlada i resorno Ministarstvo.
Često se čuje, kada je u pitanju politička organizovanost poljoprivrednika, da je vrlo teško „upariti“ brazdu, farmu, voćnjak ili povrtnjak sa kravatama i lister odelima, što je vezano za svakog predstavnika u Narodnom domu. Ima i onih paora koji misle da bi bavljenje politikom bilo isto što i „mlaćenje“ prazne slame.
Guljenje vremena i odvikavanje od prepoznatljivog ritma i svih drugih izazova u njihovom poslu.
Međutim, praksa ih je bezbroj puta uverila, nekad manje, a ponekad i drastično, da, ako žele da u svom interesu nešto ozbiljnije urade i, naravno, zarade, moraju da mole i objašnjavaju predstavnicima „poslodavca“, najčešće države, da im je dogorelo do nokata. A oni, kako kad, nekada bolje, a najčešće nikako ne čuju njihove zahteve i predloge.
OGROMAN POTENCIJAL
Kao što naša poljoprivreda sa svojim ključnim resursima ima ogroman potencijal, tako i agrarna zajednica, odnosno poljoprivrednici organizovani u jedinstvenu političku grupaciju, bili bi faktor za svako uvažavanje. Tim pre što su naši paori sve obrazovaniji, informatički pismeniji i svojom oštroumnošću sve bolje razlikuju prave od „filovanih“ i tendencioznih informacija.
Ostajanje i na interesnom, odnosno granskom i sektorskom zastupanju svojih interesa preko brojnih udruženja, asocijacija i drugih grupa svakako nije za odbacivanje. Međutim, glavni remetilački faktor su svakojaka „paraudruženja“ koja su se pokazala kao neiskrena, posebno ona formirana nekoliko dana pred neke najavljene proteste i za koje se, nezvanično, tvrdilo da iza njih stoji vlast.
Kada se mnogo toga sabere i razmotri, da bi se došlo do neke nove političke organizovanosti, bez obzira što je sa „krovnim“ i drugim udruženjima, čije formiranje je predviđeno novom Strategijom za poljoprivredu od 2027. do 2034. godine, treba razmišljati i o alternativi požetoj sa politikom. Ako se zakasnilo za ovogodišnje vanredne parlamentarne izbore, treba činiti pripreme za neki novi izborni ciklus.
Međutim, kako živimo u državi gde su izbori češći od Đurđevdanskih kiša, ne treba gubiti vreme i padati u bilo kakvo razočarenje i letargiju.
ZA 20 GODINA 17 MINISTARA
Jedan od stotinu razloga zbog kojih poljoprivrednici treba ozbiljno da razmotre svoje političko i izborno grupisanje je skoro nestvaran podatak da je u proteklih 20 godina višestranačja resornim Ministarstvom za poljoprivredu prodefilovalo 17 ministara. Od onih koji su ničim izazvani seli u tu fotelju, preko kandidata koji su stigli kao takozvani „stranački plen“, do jako malo kvalifikovanih i stručnih ljudi.
Međutim, i oni najstručniji znali su u određenim složenijim okolnostima da se „okliznu“ i razočaraju mnoge poljoprivrednike. To je slučaj sa aktuelnim ministrom u tehničkoj vladi koji je prilikom nedavnih velikih protesta koje su inicirali nezadovoljni proizvođači mleka javno rekao nešto što ni u kom slučaju ne bi smeo.
Najpre im je poručio da, ako nisu zadovoljni sa zaradama u proizvodnji kojom se bave, neka potraže neki isplativiji posao, dok je preterao kada je komentarisao koliko novca dobijaju od subvencija i podsticaja, „gurajući“ ih u kafane u kojima se, navodno, po tri dana nisu treznili. Verovatno ne znajući šta da rade sa tolikim novcem?!
Uz poštovanje više puta pomenute nove Strategije, njene dalekovidosti pa i futurizma, bez kvalitetnih domaćina, menadžera, samih poljoprivrednika u telima i organima odlučivanja, kao i jakih spona sa državom, odnosno resornim Ministarstvom, mnogo toga iz te debele i lekovite knjige neće biti jestivo!
…
Komentari