Tek što je formirana i započela prve korake kolona studenata na pešačenju od Zrenjanima do Vršca pod nazivom „Iz Banata, iz inata“, oglasilo se Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije sa novom tranšom hapšenja. Lisice su škljocnule na rukama petorice a nekoliko dana kasnije još sedmorice osumnjičenih lica iz sektora agrara. Da li sticajem okolnosti ili nečeg drugog, to više nije bitno, ali prvoosumnjičeni u tom slučaju je vlasnik Poljoprivrednog gazdinstva „Dragan Tikić“ iz Vršca. On se sumnjiči za organizovanje grupe fiktivnih gazdinstava van sistema PDV sa područja te opštine, koja su različitim poreskim malverzacijama oštetila budžet za više od 218 miliona dinara.

Ni jednoj od ove i drugih akcija koje su od skeptičnog dela javnosti dobile epitet „sportskog ribolova“ne treba „gledati“ u zube, jer pokazuju ko se sve ne gadi narodnih para. Takođe, iz svega se jasno može videti da su u državni „ćup“ najdublje i najčešće zavlačili ruke: lokalni moćnici, direktori, računopolagači, biznismeni, poslovni i drugi poverenici bliski starnkama na vlasti. To su informacije o kojima se u javnosti najčešće nagađalo dok na upozorenja istraživačkih medija niko nije obraćao  pažnju.

Više od istog autora

SRETENJSKE MAGLE I VEDRINE

Kolumne

20/02/2025

PAORI UZ INDEKSE

Kolumne

30/01/2025

NIKO SE NE ŠALI

Kolumne

10/02/2025

AGRARU POTREBNO DUBOKO ORANJE

Niko ne kaže da je 200 miliona dinara za „bacanje“, ali kroz sektor agrara u protekle tri decenije otišle su u nepoznatom pravcu milijarde, odnosno šleperi novčanica svih boja i kurseva. Umesto istraga i hapšenja ta „drpatorska“ klasa bez straha je raznosila svoj plen, i uz sve, od zbunjenih građana dobijala epitet sposobnih i nekih „novih“ poslovnih ljudi.

Uvek se na tu temu, i uz određene akcije, prisetim perioda takozvane ekonomske tranzicije kada su u najkraćem roku obezvređivani a potom za sitne novce prodavani brojni poljoprivredni kombinati, prehrambene fabrike, ekonomije, zadruge i drugi najvredniji sadržaji iz tog sektora.

Nestankom te poljoprivredne armature, zaista je pravo čudo, kako smo uspevali da proizvedemo dovoljne količine prehrambenih namirnica bez većeg uvoza, mada je ta aktivnost značajno uvećana stigavši na lošem glasu kod paora.  

Međutim, i pored tog tranzicionog teškog poraza propraćenog sa svakoraznim nezakonitim radnjama, malverzacijama, ordinarnim otimačinama i lopovlucima niko nikada, od strane bilo koje vlasti, nije postavio ozbiljnije pitanje borbe protiv korupcije.

Kada se radi o agraru za to je, što bi kazali ratari, bilo je potrebno DUBOKO ORANJE. Doduše, oralo se, ali pliće, oko prodaje beogradskog „mega špajza“ Poljoprivrednog kombinata Beograd (PKB), ali se zato nije pipnulo kada su u pitanju svakorazna bahaćenja sa subvencijama, kreditima propale „Agrobanke“, malverzacijama sa vakcinama za domaće životinje, trgovinom veštačkim  đubrivima, izdavanjem državnog zemljišta u zakup…

Skrivanje iza socijalne uloge poljoprivrede mnogima je poslužilo da upravo u ovom sektoru pronađu pravu meku za nezakonite poslove i bogaćenja.

KO DA PITA?

Kada se radi o poraznoj svojinskoj transformaciji, odnosno privatizaciji ona je od početka bila prepuštena sopstvenoj stihiji. S obzirom na broj zainteresovanih igrača i jaku maticu sve je jurilo u neki od zagrljaja bezosećajnog liberalnog kapitalizma, ali na „naš“ način i poslovnu filozofiju.

Političare i stranke na vlasti prvenstveno su zanimali mandati i fotelje a poodavno posrnule institucije nisu pokazivale veće interesovanje da spreče, ili makar ukažu, na korupciju koja je krupnim koracima počela da gacka našom zajednicom i njenim šorovima.

U protekle tri decenije, bukvalno ni jedan ministar za poljoprivredu, nije bio čovek iz struke. Taj kadrovski „plen“ deljen je po koalicionim sporazumima stranaka na vlasti dajući im da rukovode najvećom domaćom multikompanijom što zaista jeste srpska poljoprivreda sa preko milion stalno i povremeno zaposlenih građana.

Jedine svetle tačke u postavljanju pitanja šta se dešava u domaćem agraru bila su određena samostalna udruženja poljoprivrednika kao i retki mediji. U opštini Rača poljoprivrednici su posle mesec dana protesta i blokade puteva i kabineta predsednika opštine, tražili zasedanje loklne skupštine koja je po hitnom postupku stavila van snage uvećana za 60 odsto poreska rešenja za 2025, godinu, vraćajući ih na prošlogodišnji iznos.

Poljoprivrednici u Rači DOBILI bitku! Porez na imovinu se NEĆE povećati!

Iako se radi o lokalnoj zajednici koja je najvećim delom oslonjena na poljoprivrednu proizvodnju, svako kome se prohte, može da uzme za pravo da obmanjuje i ponižava proizvođače prehrambenih dobara. Zapravo, sve je krenulo naopačke od kada su javne interese nadvisili privatni.

NAVIKA JE JEDNA, A ODVIKAVANJE STOTINU MUKA

Da je imao ko da pita kuda zagonetno nestaju i „poniru“ ogromne sume novca srpskom agraru bi pevale druge ptice. U svakom pogledu od veće pokrivenosti zalivnim sistemima koji su na mizernom procentu od tri odsto, poljoprivredna mehanizacija ne bi bila „ispisnik“ sa vlasnicima, već starosti od pet do najviše 10 godina, agrar bi imao sopstveni satelit za snimanja i obaveštavanja iz svemirske perspektive…

Reonizacijom bi poodavno bila obuhvaćena sva područja, komasacija završena do kraja, mreža seoskih puteva u dobrom stanju a uz sve ulagalo bi se u kapacitete za viši nivo prerade mnogih poljopivrednih kultura, pripremali konkretni sadržaji za odgovor klimatskim promenama kojima je agrar najviše izložen…

Rezultati svega toga ogledali bi se u značajno boljim izvoznim bilansima poljoprivrednih proizvoda i prerađevina, i najverovatnije, od sadašnjih četiri kretale bi se od osam do čak 10 milijardi evra na godišnjem nivou.

Međutim, navike na korupciju koja je poprimila epidemijske razmere od 90-toih godina prošlog veka, naišla je na pogodno tlo i duboko pustila korenje. Stručnjaci za ovu oblast kažu da je u njenom suzbijanju potreban sistemski pristup kako bi se došlo do određenih rezultata. Do odvikavanja od te pošasti.

Uvažavam takav koncept, ali i mislim da je poslednja linija odbrane na svakom mestu gde se ore, seje i bere, naravno i planira, investira, dodeljuje i prometuje. Na semaforu svih institucija kojima je u opisu radnih obaveza da se bore protiv korupcije i njenih podvrsta, neprestano bi trebalo da stoji pitanje: KO JE „ZAPALIO“ ŽITO? NE IZ INATA, ILI U ZNAK SEĆANJA NA KULTNU TV SERIJU „SALAŠ U MALOM RITU“, VEĆ POTREBE ZA OPSTANKOM!!!

….