Poslednji divčibarski čobanin: Životinje slobodno žive, a kupce ima za ceo život

Foto: Dejan Davidović

Porodica Slaviše Maksimović poljoprivredne poslove obavlja na tradicionalan način, seno ručno plaste, njihova živina spava na drveću pod vedrim nebom, a krave su svakodnevno na ispaši tokom najvećeg dela godine… Za sebe kažu da žive u skladu sa prirodom i da bi se vratili u vreme kada je sve bilo prirodno i zdravo.

Domaćinstvo petočlane porodice Maksimović iz sela Mrčići, smešteno je ispod Divčibara, na kosjerićkoj strani, kod Podbukova na granici sa valjevskom teritorijom. Slaviša, njegov otac Milosav, majka Milena, sestra Slavica i najmlađi Andrija od rane zore do mrklog mraka obrađuju zemlju i gaje stoku po princimpima organske poljoprivrede.

„Ovo je mala proizvodnja,  u planinskom kraju ne možeš da se pouzdaš u neku veliku proizvodnju. Ovde predatora ima sa svih strana, poseješ kukuruz, pšenicu ili zob tu su odmah jazavci, gavranovi, u goste nam dolaze srne, divlje svinje, šakali. U principu svaštarimo, držimo ovce, živinu, planinske krave. Sve životinje su tokom cele godine na slobodi, krava nema u vezovima, jer nemamo ni savremenu štalu. Neostvarujemo podsticaje ni na ovce, krave, niti živinu, kopamo i rukama i nogama, borimo se i danju i noću, da bi imali kakvu takvu zaradu. Sve stvaramo svojim trudom i radom“, priča Slaviša Maksimović, koji za sebe voli da kaže je poslednji divčibarski čobanin.

Mnoga domaćinstva u njihovom kraju su ostala pusta, njive neobrađene, pa Maksimovići uz zemlju u njihovom vlasništvu koriste i livade svojih suseda, što je skoro 100 hektara. Na tim divčibarskim pašnjacima pase  preko 130 ovaca sjeničke pramenke, 14 grla planinskog govečeta mešavina buše i simentalca od čega osam muznih krava, a njihovo dvorište prepuno je domaćih kokošaka, gusaka, ćurki, morki … Sve životinje su na slobodi i kako ističu Maksimovići onaj ko radi na ovakav način treba da shvati da životinje moraju da budu srećne i zadovoljne da bi opstale.

Foto: Dejan Davidović

„Krave su dosta izdržljive, podnose niske temperature i od teleta su vani. Da je to ćist simentalac on bi se u ovim uslovima smrzao. Tokom zime daju do šest litara mleka, a leti oko osam, ali je ono jako kvalitetno, i posle muže i ceđenja jedva sa vrelom vodom operemo kante zbog velikog procenta masnoće. To sve zahvaljujući planinskim livadama koje su prepune kamilice, majčine dušice, kantarionaOvo mleko ne može da se poredi sa onim od krava koje su non stop vezane i dnevno daju  25 litara. Litar mleka je 120 dinara, kilogram kajmaka 1.000 dinara, a sir 500, ali i te cene za ovakav vid proizvodnje su vrlo male“,  kaže Maksimović.

Za njihove proizvode – jaja, jagnjad, teletinu, junetinu, sir, kajmak, voće, povrće, uvek ima kupaca i sve što proizvedu mogu da prodaju. Kako kaže Slaviša “ko god dođe i vidi na koji način radimo, i kakve su nam životinje, to je trgovina za ceo život, jer kupce cenimo i poštujemo kao i oni nas“.

Foto: Dejan Davidović

Iako žive na teritoriji Kosjerića, povezani su sa Valjevom, celom Srbijom. Ne bave se seoskim turizmom, ali im u goste često dolaze i ljudi iz inostranstva. Pre dve godine bili su domaćini auto – stoperima iz celog sveta, koji leta provode upoznajući svet, kulturu, tradiciju zemlje u koju ih put nanese.

„Oni su bili oduševljeni kada su videli našu proizvodnju i kako gajimo životinje. U Ražani i Kosjeriću ne možemo da nađemo radnu snagu, neće niko da radi na selu. Zato nam svake godine dolaze ljudi iz celog sveta Nemačke, Irana, Venecuele, Turske, Francuske i u sezoni radova puno nam pomažu, a mi im zauzvrat dajemo smeštaj i hranu. Mi želimo da postanemo zapadnjaci, a stranci bi da upoznaju izvor i tradiciju Srba“, navodi naš sagovornik.

Na kraju dodaje da samo dobri ljudi mogu da odgaje zdrave životinje, i da on i njegovi ukućani  ne bi ovako radili da u njima nije jedno ogromno dete i da nema ljubavi prema životinjama, jer se, kako ističe, jedino tako može raditi na ovakav način.

Komentari