Dok mnogi mladi iz sela u okolini Velikog Gradišta svoj život zamišljaju u gradu ili inostranstvu, 25-godišnji Bogdan Jeremić iz Kusića izabrao je drugačiji put. Danas obrađuje više od 100 hektara zemlje, ima 37 krmača, ulaže u mehanizaciju i planira dalje širenje gazdinstva. Nije, kaže, uvek sve išlo bez greške, ali kada čovek voli ono što radi, i promašaji postaju deo zanata. Za njega dileme nema, selo je mesto na kojem želi da ostane.
Bogdan Jeremić je 2001. godište, a iako je tek zakoračio u drugu polovinu dvadesetih, iza sebe već ima godine ozbiljnog rada u poljoprivredi. Danas obrađuje oko 101-102 hektara zemlje, a ratarstvo je povezao sa svinjarstvom tako da jedno drugom pomaže i zaokružuje proizvodnju.
Možda vas zanima
Ljubav prema takvom životu, kaže, nije došla preko noći. Još kao dete voleo je životinje, a upravo ga je to kasnije odvelo i do rada na zemlji.
„Baš volim da radim poljoprivredu i nije mi teško“, kaže Bogdan.
Posle škole nije izabrao fakultet, već traktor i njivu
Bogdan je završio srednju veterinarsku školu. Kada je došlo vreme da odluči šta dalje, roditelji su ga pitali da li želi na fakultet. Njegov odgovor bio je ,,ne”.
Umesto nastavka školovanja, odlučio je da ozbiljnije uđe u poljoprivredu. Roditelji su mu kupili traktor, a on je počeo sa dvadesetak, pa tridesetak hektara. Ubrzo je kupio i polovan kombajn i postepeno povećavao površine.
Kako je gazdinstvo raslo, stara mašina više nije mogla da prati njegove potrebe. Kvarovi su uzimali vreme i novac, pa je došla i velika odluka, a to je kupovina novog kombajna.
Danas je stigao do više od 100 hektara.
„Pa, Bože zdravlja, još da povećavamo“, kaže Bogdan.
Šta je najveće bogatstvo jednog poljoprivrednika? Pet sinova da dele sa njim rad, muke i radost!
Znanje je skupljao na njivi: „Što bi rekli, krao zanat“
Kada mlad čovek sam počinje ozbiljnije da se bavi poljoprivredom, mnogo je pitanja, od izbora hibrida i zaštite useva do toga šta će najbolje odgovoriti uslovima konkretnog zemljišta.
Bogdan nije imao jednu formulu. Pitao je starije i iskusnije poljoprivrednike, gledao kako rade oni koji postižu dobre rezultate i zatim isprobavao na svojim njivama.
„Što bi rekli, krao zanat.“
Bilo je, naravno, i promašaja. Isprobavao je različite hibride, pesticide i herbicide dok nije pronašao ono što se u njegovim uslovima pokazalo kao najbolje. Poslednjih nekoliko godina drži se izbora koji su mu dali dobre rezultate.
Greške ga, kaže, nisu obeshrabrile.
„Niko nije rođen naučen.“
I upravo je to možda jedna od najvažnijih poruka njegove priče. Poljoprivreda ne daje garancije. Jedne godine računica je bolja, druge lošija, ali Bogdan kaže da ga to nije navelo da odustane jer ovaj posao voli.
„Nekad si u minusu, nekad u plusu. Tamo ima, ovamo nema, ali hvala Bogu, sad ide sve na bolje i biće to kako treba.“
Od nekoliko krmača do farme sa 37 grla
Uz ratarstvo, Bogdan danas ima i 37 krmača. I taj deo gazdinstva rastao je postepeno.
Njegova porodica je ranije držala po koju krmaču i nekoliko ovaca, dok je Bogdan jedno vreme imao i stado od oko 80 ovaca. Međutim, za takav posao bilo je potrebno više radne snage.
Kako nije imao dovoljno pomoći za svakodnevne poslove oko ovaca, odlučio je da ih proda i okrene se svinjarstvu.
Pre pet-šest godina počeo je sa svega nekoliko krmača, a danas ih ima 37.
Krmače su umatičene, a zastupljeni su jorkšir, veliki jorkšir i landras. Pri izboru grla ponovo se oslonio na savet ljudi koji imaju iskustva, ali na kvalitetu nije želeo da štedi.
„Nikad mi nije bilo žao da kupim kvalitetno grlo, samo da to bude dobro i da to bude kako treba.“
Za njega kvalitetno grlo nije trošak, već investicija.
Ratarstvo i svinjarstvo zatvaraju krug
Bogdan i njegov deda najveći deo posla na gazdinstvu obavljaju sami. Upravo zbog količine obaveza odlučio je da se ne upušta u tov, već prodaje prasiće.
S druge strane, ratarska proizvodnja obezbeđuje hranu potrebnu za farmu. Deo roda odvaja za svoje životinje za narednih godinu dana, a ostatak prodaje. Ono što zaradi ponovo ulaže u proizvodnju i narednu sezonu.
Tako se kod njega ratarstvo i stočarstvo dopunjuju, a svako novo ulaganje ima cilj da proizvodnju učini efikasnijom.
Bogdan ne tvrdi da je u poljoprivredi lako. Naprotiv, dobro zna da postoje i loše godine i neplanirani troškovi. Ali smatra da napredak jeste moguć.
Najvažnije je, kaže, da čovek ne radi nešto na silu.
Porodica je tu kada zatreba
Bogdanovi roditelji nisu profesionalno u poljoprivredi, već imaju farbaru i bave se preduzetništvom. Ipak, kada na gazdinstvu zatreba pomoć, uskaču oni, a kada treba pomoći u porodičnom poslu, uskače Bogdan.
Velike odluke takođe donose zajedno. Kada treba kupiti kombajn, traktor ili napraviti neku drugu ozbiljnu investiciju, sedne se, razgovara, računa i procenjuje da li se ulaganje isplati.
Kako Bogdan kaže: „Sloga čini porodicu.“
Dok drugi odlaze, on kaže: „Za mene je ovo raj“
U Podunavlju i okolini Velikog Gradišta odlazak u inostranstvo odavno nije retkost. Švajcarska, Nemačka i druge zemlje Zapadne Evrope bile su izbor mnogih generacija iz ovog kraja.
I danas, primećuje Bogdan, mladih koji se ozbiljno bave poljoprivredom nema mnogo. Ima prijatelje koji su ostali u ovom poslu, ali ih je sve manje.
On, međutim, nikada nije sebe video daleko od kuće.
„Ja ne mogu da se odvojim od sela, od moje kuće.“
Nije ga privukao ni život u gradu, niti je poželeo da sreću potraži negde drugde. „Tako da je za mene ovo raj.“
A na često ponavljanu priču da mladići koji ostanu na selu teško pronalaze partnerke i zasnivaju porodice, Bogdan gleda prilično jednostavno. Ne smatra da je selo prepreka.
Važno je, kaže, da se ljudi pronađu, razumeju i da su slični. Kada dvoje odgovaraju jedno drugom, manje je važno gde žive i čime se bave.
Bogdan nema nameru da stane na onome što je do sada napravio.
Novi kombajn je već stigao na gazdinstvo, a sledeća velika investicija trebalo bi da bude još jedan traktor. Cilj mu nije samo da poseduje više mehanizacije, već da pojednostavi radove i za isto vreme napravi veći učinak.
Pored svojih njiva, radi i uslužno kombajniranje, što gazdinstvu donosi dodatni prihod.
Na pitanje može li danas od poljoprivrede pristojno da se živi, njegov odgovor je potvrdan. Ali uz jedan važan uslov: mora da se radi i dobro organizuje.
„Poljoprivredu na prvom mestu treba da voliš“
Kada smo ga pitali šta bi poručio svojim vršnjacima koji razmišljaju da li da ostanu na selu ili sreću potraže negde drugde, Bogdan nije pokušavao da ubedi svakoga da je njegov izbor jedini pravi. Kaže, zavisi ko šta voli.
Ali onima koji sebe mogu da zamisle u poljoprivredi savetuje da pokušaju. U njegovom kraju, kaže, danas je teško pronaći radnike ne samo za poljoprivredu već i za druge poslove. Za onoga ko želi da radi, smatra, mogućnosti postoje.
Njegova računica na kraju je jednostavna: od nekoliko desetina hektara došao je do više od 100, od nekoliko krmača do 37, stari kombajn zamenio je novim, a već razmišlja o sledećoj investiciji.
I možda najbolji odgovor na pitanje zašto je sa 25 godina i dalje tu, u Kusićima, daju njegove sopstvene reči:
„Za mene je ovo raj. Ja bih svakom preporučio da proba.“
Jer, kako kaže Bogdan Jeremić, „Poljoprivredu na prvom mestu treba da voliš da bi radio.“
Komentari