Dugo vremena smo, kada su u pitanju uvozni bilansi, kritikovali trošenje novca na uvoz banana, limuna, ananasa i drugih papaja. Naprosto, ubeđivana je javnost da je to luksuz, pomodarstvo i preterivanje, jer iz domaće radinosti imamo vitamina na pretek. Međutim, kada je nedavno za Božićne praznike počela prava jurnjava za pasuljem od kojeg se priprema neizostavni prebranac utvrđeno je da je svaki drugi tanjir od uvezenog „tetovca“.
Zbunjenost je tim veća što tetovac na spisku povrtarskih kultura koje uvozimo nije usamljen, već ga prati još desetak za koje je naše zemljište, podneblje i proizvođačka tradicija pravi eldorado. Objašnjenje za ovu i druge nelogičnosti koje prate srpski agrar može se sažeti u jednoj rečenici: KO SE NA VREME NE OPASULJI, ON UVOZI I KUPUS.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
ORDEN je konačno uručen. Posle višenedeljnog glancanja, čak i dodatnog poliranja, od strane partijskih i medijskih satrapa, bolje reći, ulizica, ali i kritika od strane opozicije ova okolnost je uspešno završena. U tako nešto nisam ni sumnjao, jer kada se nešto dobro isplanira i poprimi prvorazredi državni značaj nema uslova za bilo kakva iznenađenja. Ovo tim pre što laureat, suprotno uvreženom običaju u Srbiji, nije nikoga molio niti predložio sam sebe za visoko priznanje. Posle svega moglo bi se sa olakšanjem reći orden Aleksandra Nevskog od 17. januara 2019. godine je NAŠ, ako Aleksandar Vučić, i dalje drži da je predsednik svih građana. Međutim, uz sva uvažavanja pomenutog slavodobitnog tona, u vrhu agende posete Beogradu predsednika Vladimira Putina i njegovih najbližih saradnika bila su vrlo značajna ekonomska i energetska pitanja koja nas na najkonkretniji način vraćaju u realnost života.
Kada je u pitanju JOŠ NEODLIKOVANI portal AGROMEDIA u čijem fokusu je domaća poljoprivreda koja poput totemskog stuba stoji iza svih naših uspeha, ali i ekskurzija, eksperimenata, loših procena, padanja i uzdizanja vremena za opuštanje skoro da nema. Jedan od razloga za tu „ukočenost“ je to što se u domaćem agraru sve kreće po sistemu: red lepih a dva manje lepih dešavanja. Stalno je na ivici brijača. Za utehu u takvim situacijama nije ni Forbsovo zapažanje: AKO NA POSLU NEMATE PROBLEME, ONDA NEMATE NI POSAO.
Ipak sa prvim radnim danom u 2019. godini razlog za radovanje imali su sezonski radnici u poljoprivredi kojih prema grubim procenama, još uvek, ima nešto više od 50.000, a po nekima i svih 70.000. Država je najnovijim setom propisa glasno stavila do znanja da više ne mogu biti tretirani kao „robovi“ bez ikakvih prava, odnosno obaveza kada su u pitanju njihovi poslodavci. Ključna stvar je da se formira spisak, odnosno REGISTAR ove vrste raspoložive radne snage. Poslodavci, odnosno lica koja ih angažuju imaće obavezu da svakog sezonca prijave, da mu uredno uplaćuju, po znatno umanjenim iznosima, doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Poslodavci će moći po skraćenim procedurama, elektronski, da obave sve obaveze i aktivnosti oko njihovog angažovanja.
Naravno, da je država, bez obzira ne sve „preče“ poslove, morala mnogo ranije da pristupi transparentnom i odgovornom odnosu prema sezionskim radnicima u poljoprivredi, koji su često, desna ruka ovoj privrednoj grani. Sada su elektronski uređaji i drugi instrumenti „utegnuti“, ali je ostalo samo jedno nezaobilazno i bez sumnje najvažnije pitanje: HOĆE LI IMATI DOVOLJNO SEZONACA? Oni nisu mogli godinama, pa i decenijama, da čekaju da lenja ministarstva i službe zadužene za ovu vrstu radne snage pomere stražnjicu, već su odlazili da rade na drugim destinacijama, a to su najčešće zemlje u okruženju.
Poslodavci iz Slovačke su prošlog leta ne samo pozivali, već i kumili, sezonce iz Srbije, Crne Gore i BiH, da rade na berbi voća i slične poslove uz vrlo primamljive uslove kao što su obezbeđen smeštaj i hrana uz mogućnost zarade preko 1.000 evra mesečno. Naši ksenofobični, plašljivi od nepoznatog i novog, stariji i lošeg zdravstvenog stanja sezonci ostaće gde jesu, odnosno na rapolaganju domaćim poslodavcima uz pitanje da li će moći da urade sve ono što naša poljoprivreda zahteva. Jedino ako iz Ministarstva za poljoprivredu, odnosno rad i socijalnu zaštitu ne misle da će doći do podmlađivanja u tom „sektoru“ i da će u vočnjake, povrtnjake i oranice krenuti gosti kafića iz beogradskog Strahinjića Banja ili valjevskog Tešnjara. Od takvog scenarija neće biti ništa, jer posetioci pomenutih kafea od svih vrsta poslova u poljoprivredi jedino su voljni i spremni za degustacije. Na primer, sve popularnije rakije od malina.
Iako je predstavljeno kao veliko iznenađenje, pa i neka vrsta senzacije, da su mnoge srpske domaćice prebranac za minule Božićne praznike pripremale od pasulja uvezenog iz Azije, takva informacija zbunila je samo one neobaveštene. Ljude koji ne zaviruju u svaku deklaraciju, a posebno ne na pasulju, jer se naprosto podrazumeva da je DOMAĆI. Međutim, na račun „tetovca“ iz Kirgistana, Etiopije, Kine ili Egipta, odnosno skuvanog prebranca od istog čija je cena od 250-300 dinara po kilogramu, nije bilo zamerki na ukus, ali razloga da se stavi PRST NA ČELO SVAKAKO JESTE. Prvo pitanje je šta rade naši proizvođači, njihove savetodavne službe, resorno Ministarstvo i naravno trgovinski lanci koji često znaju da kažu kako su spremni da investiraju i podrže svaku proizvodnju koja za cilj ima zadovoljenje zahteva njihovih kupaca.
Gajenje pasulja nije, što primera radi, gajenje orhideja ili gajenje kikirikija, već mnogo jednostavnije, dok naše zemljište, klima i proizvođačka tradicija garantuju dobre prinose. Da je praktično sve PROSTO KAO PASULJ. Naravno, mora se dodati, samo za one koji žele i hoće da se late posla. Još pre 10 godina Desimir Tadić, suvlasnik trgovinskog lanca „Europrom“ sa sedištem u Valjevu, bio je spreman da ugovori proizvodnju pasulja sa više desetina tamošnjih poljoprivrednih gazdinstava uz izuzetno povoljne uslove. Za ovaj poslovni angažman niko se nije zainteresovao, a gospodinu Tadiću, koji maksimalno podržava praksu navikavanja potrošača na domaće proizvode, nije preostalo ništa drugo već da i dalje Valjevce snadveba pasuljem uvezenim iz Azije.
Ne samo da u ovom, već i u drugim slučajevima nije bilo takozvanog OPASULJIVANJA, hoću reći DOZIVANJA U PAMET, već se pride uvoze i brojne druge povrtarske kulture, zapravo sve one koje bi sa uspehom mogli čak da izvozimo. Neko će pomisliti ili reći da su to male pare i količine koje se uvoze u odnosu na pomenute banane i druge citruse. Podsećanja radi, u prošloj godini smo UVEZLI pasulja za 5,1 miliona dolara, krastavaca za 3,5, mladog krompira 3,5, paradajza 14,6, odnosno kupusa za čak 15,8 miliona dolara. Kada se tome dodaju luk crni i beli, šargarepa, paprika i boranija suma se penje na preko 40 miliona evra. Zamislite koliko bi taj novac značio domaćim proizvođačima koji stalno kukaju da su u besparici.
Paradoks je i u tome što naši stručnjaci sve one koji započinju biznis u poljoprivredi savetiuju da upravo krenu sa povrtarstvom u kojem uz mala ulaganja, nešto više rada i posvećenosti, rezultati postaju brzo vidljivi. Prema mom saznanju većina početnika posluša pomenuti savet, ali njihove ambicije i dometi se završavaju na zelenim pijacama ili malim ugovorima sa dućanima iz komšiluka. Početkom ove godine donet je ŠIFRARNIK novih zvaničnih zanimanja koji će omogućuti onima koji hoće da zavrnu rukave da biraju i pronađu ono što su želeli. Među novim zanimanja su: baštovan, krotitelj konja, frizer za pse, lovac, uzgajivač svilene bube, ali i perač sudova. Podsećanja radi, još u vreme Miloša Obrenovića, bašovanstvo je imalo izuzetan značaj, a da bi se omasovilo i podiglo na što veći nivo on je lično tražio da se u Srbiju „uvezu“ iskusni baštovani-povrtari iz Bugarske. Mi smo se posle 200 godina setili da priznamo zanimanje baštovan.
Uz puno uvažavanje svakog posla i zanimanja većina onih iz najnovijeg šifrarnika je naprosto DIJETALNA, pa tako slutim, da od našeg OPASULJIVANJA još uvek neće biti ništa!?
Komentari