Svet poljoprivrede Prodavnica

Gajenje smokve: Novembar je mesec za sadnju

Bilo da ih jedete sušene ili sveže, smokve su uvek ukusne. Ožiljene sadnice je najbolje posaditi u jesen, odnosno tokom meseca novembra.

Duga je tradicija gajenja smokve u našoj zemlji. Veliki broj domaćinstava i ljudi želelo je da u svom dvorištu ima smokvu, iako je to vrsta koja po prirodi pripada nekoj blažoj klimi, odnosno mediteranskim uslovima gajenja.

Kako smokva prezimljava?

Na mestima gde je klima dosta toplija biljka smokve lako prezimi, odnosno zadrži svoju zelenu masu, to jest grane na kojima će kasnije imati obilje plodova. Dešava se da, kada su zime dosta jake, smokva izmrzne, ali po pravilu svake godine ona izbije iz panja, odnosno iz stabla formira novu lisnu masu. Međutim, kada izmrzne, gubi veliku količinu plodova.

Različite vrste smokava

Postoje različite vrste smokava. Ima onih koje rastu kao žbunaste smokve i onih koje imaju tendenciju da formiraju lepo i kvalitetno stablo.

Smokve se mogu razlikovati i po tipovima plodova. Postoje smokve koje su stalnorađajuće. Takve smokve u toku juna, jula, avgusta, pa sve do septembra, mogu imati sitne žute veoma ukusne plodove. A postoje i smokve sa krupnijim plodovima: roze, zelenim, tamnoljubičastim, koji mogu biti čak i veličine kruške. Takve smokve nešto manje rađaju u odnosu na sitnoplodne smokve.

Gde posaditi smokvu?

Prilikom gajenja smokve potrebno je znati da se pravilnim odabirom lokacije na kojoj ćemo posaditi biljku, može veoma uticati na njenu dalju budućnost.

Evo šta sve možete da proizvedete kada gajite smokve!

Ukoliko je zasadimo pored nekog zida, neke ograde, zaštite, na južnoj ekspoziciji u dvorištu ili na terasi u saksiji, biljka će biti zaštićena od hladnog vetra, mraza ili ledene kiše. Takva biljka će zadržati grane tokom zime i formirati listove na proleće.

Grana smokve - ©Agromedia

Ukoliko nismo u mogućnosti da imamo neku zaštićenu poziciju, neko zaštićeno mesto na kome bismo gajili, svakako da je možemo zaštititi i uz pomoć nekih od materijala na prirodnoj bazi, kao što su konstrukcije napravljene od drveta pa prekrivane agrilima, zatim jutanim platnima, a možemo jednostavno doneti veće količine šuše od kukuruza, zatim trščanog platna ili pak trske ili četinarskih grana kojima ćemo zaštititi grane da ne bi došlo do kompletnog propadanja. Ako do propadanja i dođe, stare suve grane potrebno je odrezati.

Rezidba i đubrenje smokve

Smokva ne zahteva gotovo nikakvo prskanje, pa se može gajiti kao organska, odnosno integralna vrsta. Prilikom gajenja smokve trebalo bi odraditi minimalnu rezidbu u toku zime da bismo podstakli formiranje novih grana. Ne bi trebalo čekati da biljka izraste i da u toku zime izgubi veću količinu mase.

Tokom zime smokvu je potrebno zaštititi. Ako se ipak neke grane osuše i propadnu, potrebno ih je odrezati pred proleće.

Hraniva koja se mogu dodavati biljci smokve bitna su samo u prve dve godine. Nakon toga smokva formira izuzetno jak koren što joj daje snagu izbojnosti iz panja. U početku joj se može dodavati neko đubrivo poput stajskog ili komposta ili eventualno mineralna đubriva, dok će kasnije, ukoliko je zemlja solidnog kvaliteta, biljka bez problema rasti.

Ukoliko se nekada desi da biljka dobije flekavost ili sušenje plodova, tada je potrebno reagovati pravim preparatima uz savet stručnjaka.

Narodna verovanja o smokvi

U mitologiji smokva ima veliko značenje. Oduvek su je povezivali s muškošću, snagom i plodnošću. Bila je posvećena bogu Dionisu. Plod smokve sadrži mnoge vriedne sastojke i bio je energetska hrana za sportaše koji su se natjecali na olimpijskim igrama u staroj Grčkoj. Odlikuje se velikim sadržajem vitamina iz B skupine i minerala. Osušen plod sličan je po sastavu pšeničnom kruhu, pa su smokve već odavno bile prepoznate i cijenjene kao bogat izvor hranjivih sastojaka i važan prehrambeni proizvod, posebice tijekom zimskih mjeseci. Poznato je da je Platon obožavao suhe smokve, te su u antičkoj Grčkoj njeni plodovi smatrani toliko vrijednim da su prvenstveno služili za ishranu filozofa i govornika.

Sagovornik:
Vladimir Milutinović 

Komentari