Ako pitate nekog poljoprivrednika šta misli o tome što se razvijaju autonomna putnička vozila, verovatno će vam odgovoriti da oni već imaju iskustva sa tom tehnologijom. Njihove poljoprivredne mašine već godinama same voze i same se kreću po njivama.
Vozači vole tehnologiju i njene blagodeti. Istina, neki klasični stari automobili imaju svoj šmek, ali tehnologija nam ipak svima olakšava svakodnevnu vožnju. Pomaže nam i da budemo bezbedniji i da manje trošimo, a ništa manje važno je komfor koji nam pruža.
Možda vas zanima
Proizvođači su to prepoznali pa su počeli da implementiraju tehnologije koje nam sve to omogućuju. Ugradnja tempomata (drugim rečima cruise control-e) olakšala je pre svega duga putovanja. Istraživanja su pokazala da su uz upotrebu tempomata vozači manje umorni i da su svesniji stanja na putu.
Kratka istorija upotrebe biljnih ulja kao goriva
Problem sa tempomatom je što nema praktičnu upotrebu u gradu. Zato je Gugl rešio da tu prazninu popuni sa razvijanjem potpuno autonomnog vozila za sve režime saobraćaja. Naravno, bilo je skepse, što je i normalno, ali projekat napreduje i nema nameru da stane. Istina, bilo je saobraćajnih nesreća, ali su za njih najčešće bili krivi vozači u drugim vozilima koji nisu poštovali saobraćajne znake, ograničenja brzine i pravila saobraćaja.
Međutim, i pored oduševljenja Guglovim napretkom, često zaboravljamo gde su koreni te tehnologije – a oni su tamo gde su i ostali koreni – u zemlji.
Od kanapa do Džon Dira
Pokušaji da se razviju vozila bez vozača počeli su u poljoprivredi. Prvi korak ka automatizaciji napravio je jedan američki farmer 1940. godine tako što je svoj traktor vezao kablom koji ga je vodio u krug, i svakim krugom smanjivao distancu. Iako tehnološki primitivan, ovaj korak je započeo sve.
Nekih 10 godina kasnije Ford je razvio traktor bez vozača, ali nije imao praktičnu primenu jer je zavisio od kablova koji bi morali da budu instalirani ispod zemlje. Ovaj model nikada nije ušao u serijsku proizvodnju.
Visoke tehnologije u službi poljoprivrede
Najveće promene su se desile osamdesetih godina XX veka sa uvođenjem precizne poljoprivrede. Već 1992. GPS tehnologija je bila dovoljno precizna da omogući da sateliti vode poljoprivredne mašine umesto ljudske ruke.
Samo dve godine kasnije Džon Dir je počeo da primenjuje dostupne tehnologije. Tri godine kasnije predstavljen je traktor koji je pravio brazde sa preciznošću od dva i po centimetra i koji je sve radio bez vozača.
Svako ko je imao prilike da sedne u traktor koji je proizveo Džon Dir u proteklih 20 godina, na pomen tempomata i Guglovog autonomnog vozila odgovoriće da to već godinama postoji.
Impresivan je podatak da se čak 70% poljoprivrednog zemljišta u Sjedinjenim Američkim Državama obrađuje uz pomoć tehnologije koju je razvio Džon Dir. Štaviše, Džon Dir je najveći proizvođač autonomnih vozila danas.
Pored toga, u poljoprivrednoj mehanizaciji se koriste i druga dva pristupa automatizaciji. Prvi je nalik tempomatu u putničkim vozilima – vozač mora biti prisutan da bi skrenuo na kraju parcele, dok od jednog do drugog kraja traktor vozi sam.
Održavanje prskalica i atomizera pre zime
Drugi je znatno zanimljiviji. Naime, nova tehnologija omogućava da se bežičnim putem traktori povežu i koordinišu. U toj konstelaciji vozač vozi traktor, ali sa njime istovremeno upravlja sa više drugih traktora, koji istovremeno rade prateći uputstva koje dobijaju od “matice”. Ova tehnologija omogućava da se upotrebom više traktora u špaliru, sa jednim vozačem koji ih sve kontroliše, vremensko trajanje radova višestruko smanji.
Zašto ovo ne znamo, a treba da znamo?
Većina ljudi, koji nemaju dodira sa poljoprivredom ne zna da su koraci ka autonomnim vozilima počeli u poljoprivredi. Pitanje je da li bi znali i za Guglov projekat da se ne radi o vozilu koje treba da prevozi putnike.
Dok traktori i poljoprivredne mašine koriste savremenu tehnolgiju, oni nisu u fokusu javnosti i medija jer ne predstavljaju novitet na kolovozu, niti menjaju saobraćajna pravila i regulativu.
Mediji i zvaničnici su počeli da se bave autonomnim vozilima pre svega zbog toga što se očekuje masovna upotreba. To znači da će saobraćajna pravila morati da se menjaju, kompletan zakonski okvir koji počiva na pretpostavci da ljudski faktor igra značajnu ulogu u saobraćaju neće imati više svoju funkciju.
A zašto treba da znamo sve ovo? Zato što poljoprivreda i poljoprivrednici to zaslužuju. Zato što je tu sve počelo i omogućilo nam da pravimo više hrane nego ikada pre u istoriji. Isto kao što treba da znamo ko smo i odakle smo došli ovde gde smo sada.
Jer ako ne znamo kako je sve počelo i kako se sve razvijalo, može lako da nam se desi da počnemo da izmišljamo toplu vodu i gubimo vreme, a vreme je resurs koji je neobnovljiv.
Komentari