Svet poljoprivrede Prodavnica

Ovo je PRVA izgrađena vetrenjača u Kolubarskom okrugu i ŠIRE

Početkom šesdesetih godina prošlog veka Radoje Dražić, poljoprivrednik iz Beomuževića rešio je da ukroti vetar. Da je tih godina to uradio u Vojvodini ili možda nekom drugom kraju Srbije ne bi ni bilo neobično ali je svoju ideju sproveo u delo u ovom valjevskom selu. U svom rodnom kraju, tada tridesetšestogodišnji Radoje, podigao je vetrenjaču jedinu na teritoriji Kolubarskog okruga a možda i šire.

 

Prvi je sagradio vetrenjaču u kolubarskom krajui - © Agromedia

 

„Na parceli na kojoj je deda sazidao vetrenjaču su idealni uslovi za njen rad. Tu uvek ima vetra i na osnovu toga je došao na ideju da je sagradi kako bi mogao da melje žito za ljudsku, ali i stočnu ishranu. On je išao u Čurug, u Vojvodinu da bi video kako su građene tamošnje vetrenjače i sam mehanizam. Na osnovu toga on je sve sam uradio. Sve je rađeno ručno jer u to vreme nije bilo alata koji bi mu kao sada olakšao posao“, ispričao nam je Radojev unuk Zoran.

Radoje je išao po celoj Srbiji i nabavljao potreban materijaL. Mehanizam za mlevenje je takođe ručno rađen uz dva kamena za mlevenje zrna koja rade kao na vodenici potočari, samo što ceo mehanizam umesto vode pokreće snaga vetra. Šest trapela koje su prvobitno postavljene na metalni stub bile su prečnika šest metara. Međutim, jednom prilikom dunuo je jak vetar i pokidao ih pa su one skraćene na pola, kako i danas stoje.

„Osim što su mleli brašno za naše potrebe i drugi su dolazili i donosili žito. Mleveno je žito za naše komšije ali i domaćinstva iz okolnih sela. Kada nema vetra tada sve stane, a kada duva onda je mlin bio pun džakova i deda Radoje celu noć melje. Imao je i sobicu gde je spavao. Kada se naspe žito, podigne se kamen i trapela se okrene u smeru u kom duva vetar. Za rad vetrenjače najbolji je bio zapadni vetar, dok južni nikad nije koriščen jer je bio mnogo jak i nestabilan, a mogao je da pokida mehanizam“, objašnjava Zoranova majka Ruža, koja je kao i njen suprug Života mlela u vetrenjači.

 

Prvi je sagradio vetrenjaču u kolubarskom krajui - © Agromedia

 

Brzina mlevenja zavisila je od jačine vetra. Dešavalo se kaže da u koš za mlevenje naspe džak žita od 50 kilograma i dok dođe do kuće, koja je udaljena od vetrenjače par stotina metara, ona mora da se vrati jer je žito već bilo samleveno.

„U dvorištu kraj kuće imali smo veliki bor i po njemu smo znali da li ima ili nema vetra. Ako on šušti tada smo pokretali vetrenjaču“, kaže Ruža.

Vetrenjača je bila u funkciji dok svaka kuća u selu nije dobila električnu energiju i mnogi kupili prekrupače za mlevenje kukuruza. Trapele su se prema Zoranovoj priči okretale i devedesetih godina pročlog veka, ali su žito tada meleli više za sopstvene potrebe.

„Ona sada nije u funkciji ali može da se pokrene. Neophodno je dotegnuti mehanizam, podmazati zarđale delove, neke ležajeve zameniti. To ne zahteva previše novca, ali treba dosta vremena da se to uradi. Voleo bi da se okreću trapele a ne mora da melje. Slabo se ko interesuje za vetrenjaču, ona sada više služi kao orijentir kada nam neko dolazi u posetu“, kaže Zoran Dražić.

Pored toga što ponovo može da služi nameni za koju je pre skoro šest decenija i sagrađena, ova jedinstvena građevina u našem kraju, mogla bi da postane intersantna i za turiste koji dolaze u grad na Kolubari.

Komentari