Vodenice u kojima se i danas melje žito, organski uzgoj kukuruza i spelte uz tradicionalnu preradu, šljivani kolač koji se ponovo pravi i izlaže na Sajmu šljiva, ali i znanja o vuni, hlebu i starim zanatima – deo su živog nasleđa valjevskog kraja koje je Narodni muzej Valjevo beležio tokom 15 godina rada na terenu.
Rezultati istraživanja od 2011. do 2025. godine predstavljeni su na izložbi posvećenoj nematerijalnom kulturnom nasleđu Podgorine, Tamnave i Kačera. Međutim, priča koju je muzej zabeležio nije samo priča o prošlosti. Pojedini primeri pokazuju da tradicionalna znanja mogu da pronađu mesto i u savremenom životu sela.
Možda vas zanima
Jedan od takvih primera su vodenice. Istraživanje vodeničarskog zanata počelo je 2023. godine, nastavljeno je 2025, a obuhvatilo je i vodenice na području Ljiga i Mionice.
U Markovoj crkvi obnovljena je Kumova vodenica sa tri kamena, u kojoj se i danas melju različite vrste žitarica. Oko nje su razvijeni i sadržaji za goste, uključujući prenoćište i pripremu hrane, dok je osnovano i Udruženje vodeničara.
Još zanimljiviji primer predstavlja Sretenovića vodenica sa dva kamena. Njeni vlasnici, pored mlevenja žitarica, imaju i program organskog uzgoja kukuruza i spelte na parcelama neposredno uz vodenicu. Organizuju i programe na kojima se priprema hleb i govori o zdravoj ishrani.
Etnolog i muzejski savetnik Gordana Pajić, autorka izložbe i publikacije, navodi da upravo ovakvi primeri pokazuju da tradicionalni zanat može da se prilagodi savremenim potrebama.
MLADI i STARI ZANATI: Tradicionalni VEZ iz današnjeg ugla
‘’Očuvanje vodenica i vodeničarskog zanata kao elementa živog nasleđa zavisi od njegove vidljivosti u široj zajednici. Potreba savremenog čoveka za tradicionalnim zanatskim veštinama se menja, ali u ekspanziji novih turističkih sadržaja, promocije zdrave hrane i imperativu očuvanja zdrave prirodne sredine i racionalnom korišćenju energije, otvaraju se mogućnosti za očuvanjem ne samo arhitektonskog nasleđa, nego i veština mlevenja brašna i vodeničarskog zanata“, kaže Gordana Pajić.
Sa poljoprivredom je tesno povezana i priča o šljivanom kolaču, proizvodu koji je nekada bio važan deo ishrane domaćinstava u kraju poznatom po proizvodnji šljive.
Šljive su se koristile sveže, sušene i za pravljenje pekmeza i džema, dok se šljivani kolač pripremao kuvanjem očišćenih šljiva. Masa se kuvala šest do sedam sati, dok ne postane gusta, a zatim se uz dodatak malo brašna izlivala na listove kupusa i sušila na suncu.
Nekada je to bila gotovo jedina poslastica tokom zime i višednevnih postova. Danas se njegovo pravljenje održalo pre svega kroz lokalne manifestacije, posebno Sajam šljiva u Osečini, gde ga izlažu proizvođači suvih šljiva i drugih proizvoda od ovog voća.
‘’Poslednjih desetak godina ovaj proizvod od šljiva je sve prisutniji, pa se zato može govoriti o kontinuitetu njegove izrade u ovom delu zapadne Srbije, ali i spremnosti lokalne zajednice da ovaj elemenat nematerijalnog nasleđa sačuva“, navodi se u istraživačkoj građi Narodnog muzeja.
Život nekadašnjeg sela beležen je i kroz preradu vune. Prela su nastajala iz potrebe da žene zajedno obave obiman posao oko raščešljavanja i predenja vune, ali su istovremeno bila mesta druženja, razgovora i prenošenja znanja na mlađe.
U Podgorini se prelo sazivalo sve do sredine 20. veka, a Narodna biblioteka u Osečini obnovila je ovaj običaj 2013. godine. Vremenom je prelo dobilo i takmičarski karakter, pa se danas bira najbolja prelja, uz učešće sve većeg broja mlađih žena.
Na izložbi su predstavljeni i pekarski zanat, petrovdanske lile, seoske molitve i zavetine, vašari i drugi običaji. Njihova zajednička karakteristika jeste da nisu samo muzejski predmeti ili fotografije prošlog vremena. Tamo gde postoje ljudi koji ih i dalje praktikuju, prilagođavaju novim okolnostima i prenose drugima, oni ostaju deo živog nasleđa.
‘’Održivost nematerijalnih kulturnih elemenata nije moguća bez njegovih nosilaca koji žele da ih i dalje prenose na nove generacije. Međutim, njegovoj vidljivosti doprinose i aktivnosti muzeja i drugih institucija zaštite kulturnog nasleđa“, istakla je Gordana Pajić.
Narodni muzej Valjevo kroz istraživanja, dokumentovanje, izložbe, publikacije i radionice pokušava da zabeleži upravo ta znanja pre nego što nestanu.
Jedan od konkretnih rezultata tog rada jeste upis kazandžijskog zanata u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije 2015. godine, dok je predlog za upis ivandanskih običaja i pletenja ivandanskih venčića u proceduri od 2024. godine.
Komentari