Kako se slavi slava na jugu Srbijie – nekad i sad

Kako se slavi slava na jugu Srbijie – nekad i sad

Zaplanje je malo poznati jugoistočni deo Srbije, siromašan po svemu osim po lepoti prirode. Oivičeno Suvom planinom, Seličevicom, Babičkom Gorom i Kruševicom, Zaplanje obuhvata 34 sela opštine Gadžin Han, kao i brojna sela u vlasotinačkoj i babušničkoj opštini. Slava u zaplanjskim selima praznuje se uz korišćenje svih blagodeti današnjice i ma kakvog da je materijalnog stanja svaka porodica se trudi da tokom tri slavska dana u kući bude svega u izobilju.

 Zaplanjska slavska trpeza - foto: Ljiljana Grozdanović

U stilu one narodne: „Dok ne osta, ne bi dosta, meštani zaplanjskih sela pred slavu mahom idu u najbliže veće mesto – Gadžin Han, Niš, Leskovac, Vlasotince ili Babušnicu, stoga što su seoske prodavnice, poznate kao „zadruge“, skromnije snabdevene i cene su u njima znatno više nego u gradskim marketima.

Nekada se slavilo skromnije, ali više u duhu vere nego danas

Slava se nekada u selima Zaplanja, prostoru iza planine, kako i samo ime kazuje, obeležavala daleko skromnije nego danas. Ma koliko velika bila kriza u kojoj sada živimo, u ne tako dalekoj prošlosti na selu se živelo mnogo teže nego danas, radilo se daleko više, a prinosi poljoprivrednih kultura bili su mnogo manji. Radivoje Stanojević, penzioner, rodom iz zaplanjskog sela Donji Prisjan, objašnjava to ovako:

Na našoj nekadašnjoj njivi od 40 ari pre 50 godina rađalo je do 800 kilograma žita. Zahvaljujući dubokom oranju, traktorima, veštačkim đubrivima i sredstvima za zaštitu, kao i novim sortama pšenice, danas ista njiva donese i više nego dupli prinos. A to onda daje za domaćinstvo i više brašna, koje je ranije retko koja kuća imala dovoljno do sledeće žetve, pa se onda zajmilo od imućnijih seljana ili se koristio ječam koji stiže brže od pšenice. Isto tako, veći prinos pšenice danas umnogome pojeftinjuje i ishranu životinja, zbog čega je daleko isplativije uzgajati svinje i ovce na selu.
 

Pečeno prase - foto: Negoslava Stanojević

Zbog male proizvodnje žita na svakodnevnom meniju seoske porodice bila je češće proja od kukuruznog brašna ili se ono mešalo sa crnim brašnom. Samo za slavu je moralo da se obezbedi belo brašno, i to najčistije, koje se dobijalo sejanjem kroz sitno sito. Od belog brašna mešen je hleb koji je glava porodice rezala na povečerju, dan uoči slave, budući da je sveštenik dolazio nekoliko dana ranije da osvešta vodu od koje se mesio taj hleb. Beli hleb se mesio za sve goste, čak i u najsiromašnijim kućama.
 

Slavski kolač, vino, žito i sveća - foto: Miloš Topi Miladinović

 „Za slavu, za koju se domaćini pripremaju godinu dana, u svakoj je kući moralo da bude belog hleba, vina i kolača, da se zakolje jagnje ili prase, a žito se nije spremalo kao danas, već se “klaklo” u čuturi, kuvalo se nekoliko sati i serviralo se izmešano sa mlekom i posoljeno“, kaže Stanojević.

Za posnu slavu najčešće je riba dovožena u zadruge, a ako nije, odlazilo se u najbliži grad u nabavku. U našem kraju ima malo vinograda zbog slabijeg prinosa, pa smo po vino išli u 10 kilometara udaljeno selo Crna Bara, poznato po dobrim vinogradarima i vinarima.“
 

Za slavu, za koju se domaćini pripremaju godinu dana, u svakoj je kući moralo da bude belog hleba, vina i kolača, da se zakolje jagnje ili prase, a žito se nije spremalo kao danas, već se klaklo u čuturi, kuvalo se nekoliko sati i serviralo se izmešano sa mlekom i posoljeno. 

U vreme kada su istinski poštovane tradicionalne vrednosti, kada su svi slavili Boga i Crkvu i kada se nije ni „znalo” za ateizam i komunizam, slava je obeležavana u istinskom verskom duhu, uz poštovanje Hrista na način koji se prenosio s kolena na koleno. Molitvu je znao svako, bilo da je naučio od roditelja i starijih predaka, bilo u školi gde su đaci sa učiteljima vrlo često pre početka nastave čitali Oče naš. Ovu molitvu je na povečerju naizust „čitao“ domaćin kuće dok je rezao hleb-kolač, uz prisustvo svih članova najuže porodice koji su molitvu ponavljali za njim.
 

Slavski kolač i blagosiljanje - foto: Miloš Topi Miladinović

Ujutru, na dan slave, domaćini su nazdravljali uz grejanu rakiju i molitvu Bogu za napredak kuće, za zdravlje članova domaćinstva i za rodnu i plodnu godinu. Svaki gost se, uz čestitanje slave, obavezno prekrstio i nazdravio domaćinima prilikom sedanja za sto.

Na slavskoj trpezi u Zaplanju neka od specifičnih jela su puzderke i strugana pogača.

Najveći broj gostiju se, iz poštovanja prema domaćinima, trudio da dođe na sam dan slave, na ručak ili večeru, odnosno onda kada su im domaćini rekli da slave. Ni pre, ni posle, baš tog dana. Samo oni koji su morali da tada odu kod bliskijih rođaka ili prijatelja, dolazili su sutradan na paterice.
 

Slavska trpeza u Zaplanju - foto: Ljiljana Grozdanović

O tome kako je slava proslavljena pričalo sa veoma dugo posle nje, a domaćini su se takmičili u tome ko će imati više gostiju. Gosti nisu donosili nikakve poklone, osim ako u kući nije bilo male dece. Njima je najveći poklon i najveća radost bila „jabučka“ ili „šikerče“ – kocka šećera iz ruke bake ili deke, koju su zatim ljubili.

Izobilje i preterivanje

S vremenom, koje je donosilo lagodniji život, i praznovanje slave se menjalo – gozbe su postajale sve bogatije, poprimani su novi običaji, naročito pod uticajem dece koja su živela u gradovima. U vreme kada je u gradovima bilo zabranjeno i po radni status opasno slaviti slavu, seljaci su se uspešno odupirali tom pritisku i nikada nisu dozvolili da se tradicija prekine. U to vreme retko čija deca su slavila u gradovima i zahvaljujući tome odlazili su kod roditelja da bi sa njima zajedno proveli slavske dane.
 

S vremenom, koje je donosilo lagodniji život, i praznovanje slave se menjalo – gozbe su postajale sve bogatije, poprimani su novi običaji, naročito pod uticajem dece koja su živela u gradovima.


Danas se seoska slava ne razlikuje mnogo od slave u gradu
. Retko u kojoj kući se služi domaće dimljeno meso – sušenica, već se suhomesnati proizvodi, najčešće čajna kobasica i neka salama, kupuju. Paprike se više ne pune seckanim mesom kao u vreme kada je u čitavom selu tek nekoliko kuća imalo vodenice za mlevenje mesa, već kupovnim mlevenim mesom, a sve više se umesto žita s mlekom služi žito s orasima, kao u gradu.

 

Slavska trpeza - foto: Miloš Topi Miladinović


Izbor kolača je daleko bogatiji
. Ako domaćica ne može sve da stigne, pogotovo ako je starija i nema odmenu, onda se na stolu nađu i kupovni keks i „mešavina“, kako zovu razne vrste čajnog keksa. Domaće sokove zamenili su jeftinija ili skuplja gazirana pića i sokovi, koje nazivaju prirodnim, mada su uvek sumnjivog kvaliteta.

Zahvaljujući komunističkom progonu slave, mnoge generacije su propustile da nauče Oče naš. Neki ga danas čitaju dok režu slavski kolač, ali zahvaljujući najmlađim generacijama, Oče naš se ponovo vraća na naše slave, naučen naizust i govoren tečno, bez mumlanja i zamuckivanja.

Autori fotografija: Ljiljana Grozdanović, Miloš Topi Miladinović i Negoslava Stanojević.

 

Komentari

E-KNJIGA

Vodič za uspešno gajenje borovnica