RUKU NA SRCE, SRPSKI SELJACI SU I DALJE VITEZOVI ORANICA. Još mnogo vode će proteći ovdašnjim rekama i kanalima dok jednog dana ne bude obznanjeno da je domaći ruralni, odnosno SEOSKI TURIZAM širom otvorio svoje kapije. Do daljnjeg, on će ostati samo veliki neiskorišćeni potencijal, pre svega za seoska domaćinstva, ali i državu koja u svim svojim projekcijama razvoja peva turizmu prave ode.
Ovakvo zapažanje poneo sam sa nedavno održanog 40. Međunarodnog sajma turizma u Beogradu na kojem su se, uz silne agencije, ponajviše pod morskim suncobranima, našla domaćinstva, salaši, vajati, etno-kompleksi i kampovi koji su predstavili blagodeti, specifičnosti i prednosti odmora na selu. Ponuda je šarenolika sa kategorizovanim objektima i zanimljivim sadržajima što je u saglasju sa domaćim bajkovitim selima, bila ona u brdsko-planinskim predelima ili ravnoj Vojvodini. Međutim, realnost koja se ne može izbeći govori da su nam i dalje usta puna seoskog turizma, a da je u praksi nešto drukčija situacija. Primera radi, u ivanjičkom kraju u svako doba godine moguće je smestiti nekoliko stotina gostiju, a u selima na području Kruševca, Bora, Valjeva, dobrog dela istočne Srbije i Vojvodine, ako iznenada banete sa putnim torbama, moraćete da POLJUBITE KAPIJU, jer primera radi, na području Kruševca i Bora, trenutno postoje registrovana po dva gazdinstva koja se bave ovom delatnošću.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
EKOLOŠKO uljuđivanje preko AGRARNE grbače
Francuzi samo od ponude FLENOTERAPIJE (valjanja u senu ili tek pokošenoj travi) godišnje zarade nekoliko desetina miliona evra. Kod nas, gde postoje izvanredni i nepregledni tereni sa travom, ako bi videli kako se ljudi iz zadovoljstva valjaju po njoj, istog momenta bi ih proglasili ludacima. Zvali bi policiju ili dežurno odeljenje najbliže neuropsihijatrije.
To zapravo govori da mnogo toga u okviru razvoja i unapređenja seoskog turizma gledamo na iskrivljen i prevaziđen način. Nije to zbog naše neobaveštenosti šta se radi u svetu, već nejasne definicije, odnosno strategije šta želimo u ovoj oblasti da postignemo. Još pre dve decenije vodeći stručnjaci su na brojnim edukacijama objasnili da hrana prodata NA TANJIRU svakom seoskom domaćinstvu donosi neuporedivo veću dobit od njenog iznošenja na pijačnu tezgu ili kvantašku berzu. Sugerisano je da se tog posla late žene i mlađe osobe u okviru domaćinstava, a da će država i nadležno Ministarstvo za turizam maksimalno podržati svaki projekat iz ove oblasti. Do sela u kojima se bave turizmom sagradiće se bolji putevi, biće uredno napajanje strujom, a uz sve, radiće bez zastoja mobilna telefonija i internet. Zbog krize i neuređenog stanja u poljoprivredi veliki broj meštana srpskih sela zainteresovao se za uključivanje u ovaj dodatni posao.
Sećam se samo u valjevskom kraju više desetina poljoprivrednika prisustvovalo je seminarima i radionicama na kojima je do detalja objašnjavano kako ući u ovaj posao. Tada je zabeležen i jedan neobičan slučaj na fudbalskoj utakmici dva seoska kluba, kada su nezadovoljni navijači počeli da jure sudiju kako bi ga „podsetili“ gde je pogrešio. Kada je nekoliko navijača stalo u njegovu zaštitu, on ih je ljubazno zamolio da ga ne brane JER MORA DA ZAVRŠI KUPATILO. Naime, objasnio im je da će posle batina napadače tužiti i dobiti novčano obeštećenje, jer bez kupatila ne može sprat kuće da registruje za seoski turizam. Međutim, ova i brojne druge priče brzo su se stišale i zaboravile. Negde je u međuvremenu prezupčilo i pored toga što sve ankete govore da postoji značajno interesovanje, kako domaćih, tako i inostranih gostiju za odmor na selu.
PKB u senci „popisa“ vrabaca i predizbornih metroa
Ovogodišnji Sajam je bio dosta jasno ogledalo kakva je trenutna situacija u seoskom turizmu, iako su na njemu izneti i prezentovani najbolji primeri iz prakse. I pored toga, očigledno je, za one bolje upućene, da VARNICA TRANZICIJE nije samo okrznula, već je dobrim delom ozbiljno poremetila ambicije mnogih koji su videli šansu u ovom poslu. Bez ikakve zavisti, uočljivo je da se seoskim turizmom bavi najmanje onih kojima je tako nešto bilo prvobitno namenjeno i potrebno, a to su poljoprivredna domaćinstva. Napuštene seoske kuće, naravno na atraktivnim mestima, za male pare otkupljuju preduzimljivi ljudi iz gradova i preuređuju ih u turističke svrhe. Istovremeno je većina salaša i čardi pretvorena u ugostiteljske objekte, uz mogućnost da se u njima samo prenoći bez višednevnog zadržavanja. U ovaj posao, prvenstveno ulaganjima u etno-sela, uključuje se sve veći broj povratnika iz inostranstva, mlađih penzionisanih ljudi, bivših turističkih radnika i drugih preduzetnika koji, kako kažu, ne očekuju da se obogate, već da u njemu zajedno sa svojim gostima uživaju. Praksa pokazuje da ljubavna idila tog tipa ne traje dugo, jer sve košta, a besplatni sir, dobro je poznato, jedino se može naći U MIŠOLOVCI.
Prema katalogu Turističke organizacije Srbije u upravnim okruzima i pogodnim geografskim područjima ima registrovanih 220 seoskih domaćinstava koja se bave turističkim uslugama što je u odnosu na 600.000 malih i srednjih poljoprivrednih gazdinstava zanemarljiv broj. Skoro NEVIDLJIV. Naravno, zadrigli političari opšte prakse i turistički stratezi sa ovom podacima se neće složili, jer njima je u opisu posla da od MUVE PRAVE MAGARCA. U preambuli pomenutog kataloga stoji da: „Gotovo u svakom delu Srbije postoji domaćinstvo koje će vas ugostiti“. Reči, odnosno konstataciji GOTOVO ovde nije mesto, jer je poznato da u nekoliko stotina srpskih sela odavno nema žive duše, što nije ni najmanja garancija za bilo čiju dobrodošlicu. Inače, kako sam uspeo da shvatim, nezvanična mera za kapacitete u seoskom turizmu su, pored ležaja, i autobusi.
Ono područje koje može da prihvati autobus turista, bukvalno je na konju, a takvih destinacija ima svega desetak na čijem čelu je Ivanjica, rudnički kraj, sela na području Zlatiborskog okruga, Šumadije i Pomoravlja, Braničeva i Timoka, Suvobora i Rajca, Srema i Bačke, Nišavskog okruga i delimično valjevskog kraja koji se „udara u prsi“ sa ukupno 19 domaćinstava koja pružaju ovu vrstu usluga. Na Kosovu i Metohiji seoski turizam za sada ima adresu u Velikoj Hoči, i tamo očekuju da njihovim primerom krenu još neka područja sa većinskim srpskim stanovništvom. Na ovom mestu moramo izneti i dva iznenađenja koja smo registrovali na štandu grada Kruševca i Bora. U velikom Kruševcu postoje samo dva registrovana domaćinstva, a u Boru tri. Na pitanje zbog čega je u Boru takva situacija, šarmantna i očigledno duhovita PR službenica nam je lakonski odgovorila da Borani imaju preča posla od turizma, oni KOPAJU ZLATO.
Stare navike ne vole pravilnike
I kao što smo u naslovu ove priče kazali – seoski turizam do daljnjega ostaje naša neiskorišćena šansa, zlatna žica koja se, za razliku od one u Boru, sporo odmotava. Možda već na sledećem Sajmu bude nekih iznenađenja i pozitivnih novina, jer je u svim oblastima i oblicima turizma mnogo toga nepredvidivo i sklono raznim promenama i osveženjima. Na kraju, čuli smo i od jednog broja analitičara koji prate ovu oblast da je SEOSKI TURIZAM IZGUBIO JAČI VETAR U LEĐA, RAZUMEVANJE, PODRŠKU, EVRE ZBOG IGNORISANJA VALJANJA U SENU I DRUGE BENEFITE, JER NAPROSTO ONI KOJI ODLUČUJU I POLITIČKI „NAMIGUJU“ NE MOGU DA PODNESU NJEGOVU LEPOTU. Ako bolje razmislim, I U TOME IMA ISTINE!
Izvori informacija: Lična dokumentacija, portal Agromedia, Katalog TOS.
Komentari