Valjanja po belom snegu i belom blatu

Sneg u selima © Miroslav Jeremić

Pored svih kriminalaca, prevaranata, ošljara, šibicara, tajkuna i onih nesrećnika koje optuže da rade za izvesni Mosad, i ovogodišnja zima je uobrazila da je bezbednosno interesantna osoba. Čim je malo pokazala zube brzo je privedena pred sud javnosti i po nekoj vrsti našeg „dobrog“ običaja, još brže puštena da se brani sa slobode.

Na drugoj strani više desetina srpskih sela, koje je pomenuta zima ispod oka pogledala, preko noći je utamničeno. Sneg, olujni vetar, ledena kiša kao i uspavanost onih koji su plaćeni za održavanja, čišćenja, razgrtanja, premošćavanja, dostavljanja, dovoženja, odvoženja i druge zimske poslove, sve su nemo posmatrali. Najčešće.

Skoro mesec dana, odnosno ceo januar mnoga lepa sela bila su odsečena od sveta a tamošnji meštani bez električne energije, telefona, zatrpanih prilaznih puteva uz neskriveni strah da se neko ne razboli. Sa ovim problemom prednjačila su sela na području juga Srbije, odnosno u opštinama Prokuplje, Kuršumlija, Blace a na zapadu zemlje na prostoru Nove Varoši.

Deprimirajuće su bile prognoze da će u pojednim zaseocima u opštini Kuršumlija struja doći, tek sa prvim danima proleća.

Klizav povrtak u odsečene od sveta

Ne podsećam na ovu situaciju zbog lošeg stanja sa infrastrukturom u ruralnim prostorima zemlje ili na improvizovane „banderizacije“ i „šoderizacije“ koje se obično organizuju nedelju dana pred kakve lokalne ili neke značajnije izbore. Odsečenost od sveta, pa makar trajala i nekoliko časova je u najmanju ruku civilizacijski slom. Poraz. Poniženje. Izgubljenost.

Nadasve, to je i loša preporuka i umanjena šansa da nekoliko akcija od nacionalnog značaja za spašavanje srpskih sela zabeleži ozbiljnije rezultate.
Uskoro se očekuje i raspisivanje više redovnih konkursa za podsticaje i finansijsku podršku kako mladim tako i ostalim građanima, koji žele da svoj život i egzistenciju nastave ili vezuju za poljoprivredu i selo.

Pored ostalog, predviđena je i besplatna podela do 50 hektara zemljišta iz vlasništva države, svima koji hoće da ga obrađuju. Naravno, prednost će imati mlađi ljudi starosti do 40 godina.

Takve zemlje, među kojom nisu sve utrine, ima na raspolaganju preko 200.000 hektara. Mnoge parcele nisu ni na području Dorćola ili Vračara, već upravo u ruralnim područjima gde je pomenuta infrastrktura kao „babin“ zub, klimava, dotrajala i sklona padu, odnosno ispadanju.

Mladi „osvajači“ traže više

U fokusu aktuelnih agrarnih iskoraka su zadruge koje su jako bitne za ruralne prostore, ali i one imaju sužen manevar za unapređenje seoske infrstrukture. Lokalne samouprave po pravilu hronično kubure sa praznim džepovima, tako da je većina radova u tom sektoru na stalnom i dugom čekanju.

Potrebe novih „osvajača“ tih prostora, odnosno mladih ljudi bitno se razlikuju od njihovih predaka. Elementarni konfor za njih je bitan, a često i presudan za opstanak u tim sredinama.

U ovakvim situacijama i prilikama uvek podsetim na jednu anketu kojom su mladi iz Vojvodine pitani za njihovu spremnost i želju da svoj život i rad vezuju za romantične i bogate tamošnje salaše. Najveći broj ispitanika je odgovorio da bi rado vezao svoju egzistenciju za iste, ali pod uslovom da se nalaze u širem centru Novog Sada, Subotice, Zrenjanina…

I stariji bračni par Arsić sa područja Medveđe danima nudi besplatan smeštaj, ishranu i mesečnu platu od 50.000 dinara za posao čobanina stada ovaca. Jedini ozbiljni zainteresovani koji se javio na ovu ponudu odustao je zato što u selu i njegovoj blizini nema kafane. Možete da zamislite njegovo zgražavanje kada bi mu poslodavci kazali da je selo, svake zime, po nekoliko nedelja odsečeno od sveta?

Nove promene, stare navike

Da se razumemo, vremenske nepogode često znaju da budu iznenadne i prejake sile. Sa njima smo se u proteklih nekoliko godina suočavali više puta od kataklizmičnih poplava (2014.) odnosno koju godinu pre sa neupamćenom dugotrajnom sušom, požarima, orkanskim vetrovima.

Međutim, problema sve češće imamo i sa onim nepogodama koje možemo nazvati „redovne“, kao što su visok sneg, ledena kiša, jaka košava, grad ili mraz, koje nas po nepisanom pravilu, uvek iznenade.

Zbog nečinjenja da ih na vreme „pročitamo“ i predupredimo pravimo lančane probleme, a u ovom momentu fokusirao sam se na ometanje jedne ključne aktivnosti kao što je naseljavanje i podmlađivanje srpskih sela. To što nam je u proteklih deset dana atmosferski fenomen „raspad polarnog vrtloga“ doneo desetak dana proleća, ne može biti opravdanje za januarski metež, cvokotanja, mrak i strah.

Brukanje pred pridošlicama

Uz pomenuti snežni „nizak“ udarac u vrletima juga Srbije, u ravnoj Vojvodini imali smo iznenađujuće blaćenje sela. Slučajnost, ili neke druge okolnosti htele se da to selo bude Belo Blato iz kojeg je posle dve godine radnog boravka kofere počeo da pakuje Bulat Šagzin iz Mongolije koji je tamo došao da se bavi kultivisanim gajenjem lekovitog bilja.

Razlog za razlaz nisu bili loši poslovni rezulati, već neshvatljivo vređanje njegove kćerke od strane vršnjaka, odnosno učenika tamošnje osnovne škole koju je ona pohađala.

Neko će reći da ispadi sa elementima rasizma nisu karakteristični za srpska sela. I nisu. Ali i onih osam procenta Srba u mnogonacionalnom banatskom Belom Blatu, nisu imali pravo da ćute i ignorišu takvo ponašanje svojih komšija. Znam šta bi rekla velika pesnikinja Desanka Maksimović. Odmah bi za sve „tražila pomilovanje“.

Na sreću dobri čovek iz Mongolije i još bolji, šta reći drugo, predsednik MZ Belo Blato seli su za sto i pronašli, kako su objavili preko društvenih mreža, svetlo na „kraju tunela“. Zaustavljeno je pakovanje za odlazak. Ovde ću rečito da zaćutim!

Komentari