Samo im je falio Velja

Selo iz okoline Valjeva Foto: Budimir Budo Novović

Do skoro se mislilo da su za one koji dobar deo slobodnog vremena pa i života vezuju za vikendice i slične objekte na selu, najveći i najneprijatniji izazovi: najezde pacova, smrdibuba, skakavaca ili komaraca. Međutim, pomenuti zglavkari su sve češće u drugom planu u odnosu na „nevidljive“ komšije i posetioce koji u određenim situacijama uteruju strah u kosti najhrabrijim vlasnicima i seljanima.

Većina njih po tom pitanju drži jezik za zube, ili u najboljem slučaju vodi kakav intimni i dobro čuvani dnevnik. Više nema tajni niti nagađanja da u pitomini i lepoti srpskih sela žele da „uživaju“ i lica i iz sveta kriminala.

Mnoge lepe kuće i vikendice oni kupuju ili grade uz pažljivo biranje lokacija, najčešće na iskraj sela ili na početku neke šume. Naprosto, ne žele da se „zameraju“ komšijama ako su u kasnim satima bučni i previše opušteni.

Nedavno hapšanje osumnjičene kriminalne grupe Veljka Belivuka, potvrdilo je njihovu zainteresovanost za boravak po srpskim selima u kojima su u nekoliko vikendica i kuća imali svoje takozvane „štekove“ ili, kako bi muzičari kazali, „gluve“ sobe. Sve od periferije Beograda, Gornjeg Milanovca, Pančeva, Rudnika do Loznice.

Vikendice kao lakmus papir

Zbog čega ovaj pogled preko ramena na srpska sela u vremenu kada im proleće i sve to što ono nosi, uveliko kuca na vrata? Da se razumemo: to ne činim zbog oponiranja Bil Gejtsu koji sugeriše da jedemo sintetičku umesto klasične govedine, već sve učestalijih gromoglasnih ponuda za kupovinu: “nikad jeftinijih i povoljnijih vikendica i seoskih kuća“ po rurlnim prostorima Srbije.

Za par hiljada evra, odnosno samo nešto veću sumu, nude se vikendice u okolini Grocke, Čortanovaca, Bačke, Srema, Kamene Gore, Topole, u mnogim od 134 sela na teritoriji grada Beograda, u više mesta centralne, zapadne, odnosno istočne i južne Srbije.

Doduše, niko ne traži odgovor što je to tako, osim već više puta ispričane priče kako pomenuti prostori i objekti u njima predstavljaju izvanrednu odbranu od korone. Tačnije, sklanjanja od iste.

U prošloj godini rast ponude za prodaju vikendica i seoskih kuća bio je, prema nezvaničnim podacima, veći od 50 procenata. Oni koji su „načepili“ ovu temu kažu da će sličan trend biti i u 2021. godini. To tvrde a da ni njima nije jasno da li je u pitanju prodaja ili rasprodaja? Koliko je na sve uticalo „korziranje“ ljudi iz podzemlja lepim srpskim selima?!

Upucavanje u koloniji slepih miševa

Nisu ni malo prijatna saznanja da su oni koji se sklanjaju od pogleda policije i drugih istražnih organa izabrali baš selo kao zgodno mesto. Ta vrsta privlačnosti lako može skliznuti u svoju suprotnost bez obzira na sve drekavce i recitatore koji pričaju bajke o domaćim selima.

Voleo bih da do narušavanja seoske idile ne dolazi, ali nisam spreman da odbacim ni jedan od oblika „nove normalnosti“, odnosno nenormalnosti koja izvesno postaje naša stvarnost.

Još pre više od 30 godina u Ribničkoj pećini kod Mionice, došla je ekipa, najverovatnije kriminalaca, iz Beograda ili Novog Sada, radi takozvanog „upucavanja“ dugih cevi.

Zahvaljujući mom prijatelju, biologu i čuvaru kolonije slepih miševa na pomenutoj lokaciji Peci Petroviću, ovi nezvani gosti su pre predviđenog roka spakovali „praćke“ i otišli. Kolonija je ipak desetkovana jer je skoro svaka druga noseća ženka slepih miševa pobacila.

Ova kolonija, tada a i danas, hraneći se tokom jedne godine uništi oko 2,5 tona za poljoprivrednu proizvodnju štetnih insekata. Izražen u novcu taj se benefit meri milionima dinara. Zbog čega bi to kriminalce zanimalo?!

Selo je na stalnom udaru

Upravo dok sam pisao ovu kolumnu naišao sam na informaciju da je u selu Rečica kod Žitorađe razbojnik star 21 godinu radi pljačke od 3.000 dinara na smrt pretukao staricu od 84 godine. Uz provale, silovanja, pljačke, krađe i druga krivična dela ovo je poodavno postala druga, mračna strana domaćih sela.

Ona su odavno ispod radara onih koji su zaduženi za javni red i mir, odnosno bezbednost građana. Tek kada se desi kakav neprijatan slučaj a isti bude prijavljan, na lice mesta, ako pogode put, dolaze policijski i drugi istražni organi. Sve se na kraju svodi na statistiku.

U ovakvim prilikama uvek se setim nedavno osuđenog „Malčanskog berberina“ za kojim je nedeljama jurilo nekoliko stotina policajaca i dobrovoljaca. Svima je u tom „driblingu“ probacivao loptu kroz noge zahvaljujući enormno velikom broju praznih vikendica i kuća u nekoliko desetina sela na potezu od Niša prema Knjaževcu. Niko ih ne prodaje, ali niko ne traži da kupi, a posle „šišanja“ od strane pomenute barabe iz Malče, zaboraviće da postoje.

Zrelo za seosku policiju

Pored klasične dežurne ili pozorničke policije imamo i saobraćajnu, komunalnu, finansijsku, rečnu, pograničnu, možda sam neke i preskočio, ali se poodavno nameće ozbiljno pitanje zbog čega nemamo i onu zaduženu za češće, odnosno kontinuirano nadziranje seoskog područja?

U domaćim selima, koliko sam obavešten, skoro niko ne „šmrče“ niti se „bode“, ali su ona i dalje pravi magnet za lopove, provalnike, prevarante koji vrše otkup ili nude neke svoje finansijske i druge usluge. Uz sve navedeno samo im je još falio pomenuti Velja sa nadimkom Nevolja. Sopstvenih nevolja imaju čak, za izvoz. Samo kada bi neko želeo da ih kupi.

Iako srpskog sela nema u Ustavu, već je njegova teritorijalna a time i statusna sudbina vezana za mesne zajednice, opštine i gradove, to ne znači da ga i dalje treba izopštavati i zanemarivati.

Prvi čovek novoosnovanog Ministarstva za brigu o selu nedavno je najavio da će preko izmene Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, biti precizno definisane takozvane seoske opštine sa svim nadležnostima i bitnim pitanjima za normalno funkcionisanje.

Hoće li to biti prilika da se ustanovi i seoska policija teško je reći. Bilo bi dobro da se i sa te strane, kako neko fino primeti, domaća „neprskana“ mafija drži na oku. U međuvremenu ona će sama uvideti da lepa srpska sela, ipak, nisu njihova prirodna sredina i okruženje!?

Komentari