Umesto puške i hica, Jovan Urošević (35) iz Babine Luke kod Valjeva u rukama sve češće drži fotoaparat. Ovaj lovac i ljubitelj prirode poslednje dve godine sve više napušta klasičan lov u korist foto – lova, u kome je jedini plen trenutak uhvaćen u kadru. Njegova svakodnevnica spaja dve strasti – lov i fotografiju. Dok je lov, kako kaže, ostao pre svega druženje sa prijateljima i boravak u prirodi, fotografija je postala način da se priroda posmatra, razume i sačuva.
‘’Lov me je privukao još kao dete. Išao sam sa ocem i drugarima u lov i to mi je uvek ostalo u lepom sećanju. Ali vremenom sam shvatio da mene najviše ispunjava sam boravak u prirodi. Nije najvažnije da se nešto odstreli, nego druženje, čekanje, tišina, onaj osećaj kad sediš u šumi i znaš da će se negde pojaviti srna, zec ili srndać. To je nešto što čovek mora da doživi da bi razumeo’’, priča Urošević.
Možda vas zanima
Ozbiljnije se fotografijom počeo baviti pre dve godine, kada je kupio svoj prvi fotoaparat. Prve fotografije divljih životinja napravio je u selu Dupljaj, a upravo taj odlazak u prirodu bio je presudan da fotografija postane mnogo više od običnog hobija.
‘’Sećam se da sam tada prvi put slikao dva fazana, zeca i srnu. Kada sam došao kući i video te fotografije, to me je još više privuklo. Od tada sam počeo sve više da se interesujem za fotografisanje i mogu slobodno da kažem da sam više zavoleo fotografiju nego lov’’, kaže Jovan, koji veštim okom i strpljenjem kroz objektiv beleži trenutke nevidljive običnom posmatraču.
Fotografisanje divljih životinja, objašnjava Jovan, nije trenutak – već proces koji često traje satima. Za dobru fotografiju, kaže, potrebni su strpljenje, tišina i dobro poznavanje prirode. Sa druge strane, dešava se i suprotno – da se savršen snimak pojavi već nekoliko minuta nakon dolaska u prirodu. Nekad za pet minut napravi fotografiju, jer se dešavalo da životinja već leži u travi, na mestu na kom je planirao da čeka.
‘’Najduže sam čekao dva i po sata jednog srndaća kog zovem „šumski princ“. Znao sam na kom mestu se pojavljuje i da je prelep, ali je nenormalno oprezan. Sedeo sam i čekao u tišini, bez pokreta. Na kraju mi je dozvolio samo jedan kadar i odmah je nestao u šumi. Ali meni je i taj jedan trenutak zabeležen objektivom bio dovoljan, jer znam koliko truda stoji iza toga’’, navodi naš sagovornik.
Valjevski kraj mu je, kako kaže, neiscrpna inspiracija, a šume, planine, izvori i proplanci za njega predstavljaju scene na kojima nastaju njegovi fotografski zapisi. Ističe da je najlepše u maju, kada sve ozeleni i priroda se budi, uz cvrkut ptica, mir u šumi i jutra koja se teško mogu opisati rečima, pa zato želi da, kako navodi, ljudima približi utisak da život na selu nije bauk i da u prirodi postoji nešto što se u gradskom okruženju ne može doživeti.
‘’Uspevam da se prišunjam životinjama na dvadeset ili trideset metara. Lovačko iskustvo mi pomaže da razumem kako se ponašaju. Vidiš kad srna podigne glavu, kad osluškuje, kad je oprezna. Dovoljno je da nešto pukne u šumi i odmah pobegne. Kad uspem da priđem toliko blizu i napravim dobru fotografiju, to je za mene pravi uspeh’’, objašnjava ovaj lovac – fotograf.
Iako je fotografisao brojne životinje, jedna mu i dalje izmiče.
‘’Već dve godine pokušavam da uslikam lisicu. Video sam je, ali nisam imao priliku da je fotografišem kako treba. To mi je sada izazov. Planiram da probam da uhvatim u kadru i medveda, vuka, te planinske životinje. Imam dosta drugara koji su mi pričali da su na nekih stotinak metara viđali vuka, pa bih želeo da vidim kako će biti kada mu se približim sa fotoaparatom’’, kaže Jovan Urošević.
Do sada je napravio više od dve hiljade fotografija divljih životinja i pejzaža, od kojih mnoge nije ni objavio na društvenim mrežama. Čuva ih u ličnoj arhivi, sa željom da jednog dana ugledaju svetlost dana, a neke možda i na izložbi.
Komentari