Prenosimo priču voćara iz Kisača koji je prodao jabuke po 42 dinara, za dva dana u marketima koštale su čak 129 dinara! Ovo je akutno pitanje vezano za regulisanje tržišta i probleme sa kojima se susreću voćari u Srbiji.
MOŽDA VAS ZANIMA I...
Jedan od glavnih zahteva poljoprivrednika koji su protestovali pre nekoliko meseci je i uređenje tržišta, a kako ono funkcioniše, na svom primeru objašnjava Goran Filipović poljoprivrednik iz Kisača koji uzgaja jabuke. On je jabuku prodao za 42 dinara po kilogramu, a već prekostura je ona u marketima dostigla cenu od čak 129 dinara!
Šta se u praksi dešava na tržištu voća u Srbiji?
Voćar iz Kisača, Goran Filipović, prodaje jabuke po ceni od 42 dinara po kilogramu, ali za samo dva dana, cena u marketima skače na 129 dinara! Filipović objašnjava sve uloge u voćnjaku i troškove koje je imao, ali je zbunjen kako su jabuke koje je prodao po povoljnoj ceni tako brzo završile u marketima po znatno višoj ceni.
Filipović ističe da je za podizanje voćnjaka od 1,5 hektara potrebno oko 65.000 evra ulaganja, od čega je dobio povrat od države od 50%. Tek nakon tri godine počeo je da ostvaruje rod, ali je i dalje suočen sa visokim troškovima održavanja.
Svoje jabuke prodaje po ceni koja mu omogućava neznatnu zaradu, ali u marketima se one pojavljuju po gotovo trostruko većoj ceni, što Filipovića navodi na pitanje – kome ide razlika u ceni?
Koliko je potrebno uložiti u podizanje novog zasada, koliko iznose pojedini troškovi, i kako se to dolazi do proizvodjačke cene i cene koju plaćaju marketi?
Filipović koji je zajedno sa sinom, na hektar i po zemlje ima jabuke, taksativno nam navodi sva svoja ulaganja, pre nego što je ubrao prvi plod.
„Da bi se podigao voćnjak na ovolikom prostoru, za sadnice, ogradu, žicu, sistem za navodnjavanje i sistem za odbranu od grada, u startu treba izdvojiti 50.000 evra. Na tu cifru se dodaje još 15.000 evra da bi bageri poravnali i ukopali šta je potrebno, da bi se voćnjak podigao i platili radnici,“ kaže Filipović za list Danas.
Na ukupan kredit od 65.000 evra dobio je povrat od države od 50 odsto, tako da je u voćnjak uložio oko 35.000 evra.
Prve tri godine roda nije bilo, samo je vraćao kredit, a prošle je „ušao u rod“. Od hektara je dobio tri vagona, odnosno ukupno oko pet.
– Računajte da tokom sezone, od cvata do berbe, imamo 26 do 30 prskanja, kao i prihranu (fosfor, kalij, azot..) koju dajemo svaki drugi dan preko sistema navodnjavanja, tu su još i potrošen benzin za agregate i voda. Na kraju dođe branje i plaćanje radnika. Obrali smo sve za dan uz pomoć 120 nadničara – kaže Filipović.
Kako ističe, sve je sa voćnjakom pazio da uradi kako treba da se radi i dobio je jabuke koje su 90 odsto bile u prvoj klasi. Sa cenom od 42 dinara po kilogramu, kaže da je ostvario zaradu.
„Nije bila ogromna, ali sam završio u plusu“.
Međutim, ono što ga je nateralo da se zamisli je fotografija njegovih jabuka dva dana nakon što ih je prodao u jednom hipermarketu iz okoline. Vidi se da su marketi u komotnoj situaciji jer kupuju po 40-ak dinara a prodaju po 120-ak.
– Nakon što sam prodao jabuke, prekosutra mi sestra šalje fotografiju iz marketa u Šidu. Jabuke sa oznakom naše zadruge koja je proizvođač, imale su cenu od čak 129 dinara! Nije mi jasno kako oni dođu do te cene i kako računaju svoja ulaganja, kad sam ja nešto zaradio nakon svega ovoga što sam vam naveo da sam uložio. To je najranija sorta jabuka, ona se kupi početkom avgusta, nije bila u hladnjači, nije putovala do Rusije, pa i da jeste, ne bi bila tolika cena. Zanima me kome ide tolika razlika i zašto naši građani ne bi jeli domaću jabuku po ceni od recimo 60 dinara – nastavlja ovaj poljoprivrednik.
Kisač je od Novog Sada udaljen osam kilometara i zaista deluje nemoguće da kroz tu razdaljinu i nakon jednog ili dva dana, cena od 42 dinara postane u gradskim marketima 129 dinara.
Kako kaže Filipović, pratio je dalje cene svojih jabuka, dobar deo njih je prodan po prvoj ceni, a ono što je ostalo završilo je na „akciji“ za 99 dinara za kilogram.
– Oni sa tim cenama ne mogu da propadnu! Neka prodaju samo trećinu, već su zaradili novce. Ono što im ostane ide u rakiju, sokove i pekmeze. Ovaj primer sam izneo i kada smo bili na pregovorima u Vladi kad su bili protesti, na šta sam dobio odgovor da oni nisu znali da to tako funkcioniše. Mi imamo berzu samo na papiru, u stvarnosti je nemamo, nego se na neuređenom tržištu bogate isključivo pojedinci. Jabuku sam dao samo kao primer, tako je sa svim. Kukuruz smo morali prodavati po 14 dinara i kad smo ih nasipali u silose za dva meseca je bio 20 dinara, to je ogroman novac – dodao je naš sagovornik.
Jedino što mu ostaje je kako objašnjava nada da će slobodno tržište za domaća gazdinstva uskoro zaživeti, kao i svugde na svetu.
Profesor Ilin: Voćarstvo i povrtarstvo veoma potcenjeno
Situacija nije samo problem Filipovića. Profesor Žarko Ilin ističe da su voćari i povrtari u teškoj situaciji zbog nedostatka pravilne i dobro vođene agrarne politike, što ih čini veoma potcenjenim. Dodaje da lanci marketa direktno ucenjuju proizvođače sa cenom po kilogramu i sa odloženim plaćanjem.
Poljoprivrednici su zahtevali uređenje tržišta kao jedan od uslova za prekid protesta, ali je jasno da su promene neophodne kako bi se stvorili pravedni uslovi za sve u lancu proizvodnje i prodaje.
Prof dr. Žarko Ilin sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu kaže da je jasno ko se u ovoj priči bogati, prodavci i nakupci, napominjući da lanci marketa zapravo ucenjuju proizvođače.
Kako ističe, voćari koju su prodavali jabuku po 42 dinara u nju su ulagali 37-38 dinara, a ako je stajala u hladanjači i više, pa je pitanje koliko su neki i zaradili.
Kako se dolazi do cene jabuka u marketima
Profesionalni proizvođači povrća, voća i hortikulturnih biljaka su kako smatra, ove i prošle godine veoma potcenjeni.
– Nema pravilne i dobro vođene agrarne politike. Naši profesionalni proizvođači, zadruge i agro firme su u teškoj situaciji. Nemaju ni blizu subvencije koje imaju njihove kolege u Evropskoj uniji, ali ne mogu da budu konkurentni ni sa zemljama u okruženju, poput Bugarske, Rumunije i Hrvatske koje za subvencije i olakšice izdvajaju više od nas. Sav potrošni repromaterijal je kod nas neuporedivo skuplji nego u zemljama Zapadne Evrope, uz minimalne ili nikakve subvencije – ocenjuje profesor.
Naši proizvođači i prerađivači plaćaju najskuplje gorivo, industrijsku struju, skupo đubrivo i ostale materijale. Situacija u povrtarstvu i voćarstvu je, smatra, tako izuzetno teška.
Da bi se zasadio hektar povrća na otvorenom polju, kako kaže, to zahteva ulaganja od 5.000 do 10.000 evra. A ako hoćete deset hektara to je 100.000 evra.
– Ljudi onda računaju da je bolje da za te pare kupe neki stančić u Beogradu i izdaju ga Rusima i Ukrajincima, nego da ulažu u proizvodnju i pitaju se da li će ikada izvući novce. Velik problem predstavljaju lanci marketa, jer direktno ucenjuju proizvođače sa cenom po kilogramu i sa odloženim plaćanjem. Oni prvo okrenu njihovu robu, pa ih tek onda isplate – nastavio je profesor.
Ko prerađuje, ima dodatne troškove, ali kako smatra profesor, primarni proizvođač je u najtežoj poziciji.
– Ne štrajkuju slučajno Evropljani i to samo zato što im je malo poskupeo repromaterijal vezan za energiju, ali ne daju da zarade manje. Kod nas država živi 70 godina na račun proizvođača, od plaćanja ratova do kupovine socijalnog mira danas. Normalni rabat ne bi trebao biti veći od pet odsto, sa kojim bi prodavci pokrili sve troškove i zaradili, a ne da zarade tri puta više, a da nisu ni orali ni kopali – zaključio je Ilin.
Uređenje robne berze bio je jedan od uslova poljoprivrednika za prekid protesta. Oni zahtevaju da se preciznom dinamikom i tačnim datumima uredi tržište najkasnije do marta 2024. godine u skladu sa zakonima Republike Srbije i Strategijom za razvoj poljoprivrede kojoj inače rok ističe ove godine.
Komentari