Ribarstvo bi, imajući u vidu resurse kojima raspolažemo, moglo da bude veliki privredni potencijal, međutim…
„Potražnja za ribom je drastično povećana, ali ribe nema!“ kaže za naš portal mr Mirjana Miščević, viša savetnica u Udruženju za poljoprivredu i prehrambenu industriju Privredne komore Srbije.
Pročitajte i ovo
„Činjenica je da su rast inputa proizvodnje i povećana potražnja uticali na rast cena, tako da je cena šarana na ribnjaku koja je na početku godine iznosila 300 din/kg, sada 700 din/kg izlovljene ribe. Srbija nema more, tako da je morsku ribu neophodno uvoziti ali rečnu ribu možemo da proizvedemo i obezbedimo potrebe domaćeg i stranog tržišta, ukoliko kao država preduzmemo odgovarajuće mere“.
U Srbiji danas ima 109 privrednih društava registrovanih za slatkovodnu akvakulturu i 17 kompanija registrovanih za privredni ribolov.
U 2021. godini proizvedeno je 5.745 tona konzumne ribe u ribnjacima i 2.353 tone izlovljene ribe privrednih i rekreativnih ribara.
Skupa proizvodnja za domaće proizvođače ribe, neophodna jača podška izvozu
Prema poslednjim raspoloživim podacima prethodne godine izvezeno je 2.778 tona, a uvezeno 35.178 tona ribe i proizvoda od ribe.
„Jedna od mera je oslobođanje ribnjaka od plaćanja vodnog doprinosa po svim osnovama, u protivnom bićemo svedoci nestajanja gajenja ribe u ribnjacima. Ribnjaci plaćaju vodu za razliku od npr. onih u Hrvatskoj i Češkoj, što poskupljuje proizvodnju. Neophodno je osloboditi ribnjake plaćanja vodnog doprinosa, osnovati Upravu za ribarstvo i finansijski pomagati izvoz ribe i proizvoda od ribe, jer samo izvoz podstiče proizvodnju“, kaže Miščevićeva.
Ribnjaci u Srbiji dobijaju dve vrste podsticaja, za rekonstrukciju ribnjaka i proizvodnju i prodaju ribe. I dok se za prvu vrstu pomoći na godišnjem nivou izdvaja od 15 do 20 miliona dinara, kroz drugu vrstu podsticaja svi ribnjaci u Srbiji dobijaju 10 dinara po kilogramu, što proizvođači smatraju nedovoljnim, imajući u vidu da proizvođači ribe u drugim džavama dobijaju značajnije podsticaje.
Ono što predstavlja dobru vest je da je Pravilnik o kvalitetu riba, rakova, školjki i puževa i njihovih proizvoda usklađen sa pravilnicima u EU, što će olakšati izvoz ribe, međutim ostaje potreba za većom proizvodnjom za domaće ali i međunarodno tržište.
Alberto Kamarata iz Evropske komisije je obrazlažući Zajedničku politiku ribarstva u EU izjavio da je „ribarstvo veoma važna privredna grana za svaku zemlju, pa i Srbiju, i zato je neophodno da se čuje glas ribara, jer oni moraju da učestvuju u kreiranju zakona i donošenju odluka koje su za njih od bitnog interesa.“
Izborom nove vlade Republike Srbije, izostalo je formiranje Uprave za ribarstvo ili posebnog Sektora za ribarstvo pri Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede što svakako neće doprineti većoj „glasnosti“ ribara i njihovom učešću u donošenju odluka koje se njih tiču. Pored navedenog, neophodno je raditi na sistemskim rešenjima i u tom smislu doneti Strategiju za razvoj ribarstva u Republici Srbiji i izraditi Akcioni plan za njenu realizaciju.
Međutim, šansa za ribarstvo u Srbiji postoji i ogleda se u malim ribnjacima koji za individualne proizvođače mogu biti isplativi. Prema procenama Nacionalnog tima za preporod sela, poljoprivredno ribarsko gazdinstvo svoju egzistenciju moglo bi da obezbedi proizvodnjom najmanje 10 tona ribe, što se u uslovima pastrmske proizvodnje može ostvariti na površini od 250 kvadarata, odnosno pet hektara šaranskog ribnjaka (u poluintenzivnoj proizvodnji), ili 1,5 hektara u intenzivnoj proizvodnji.
Uz sve navedeno i podsticaje zadružnog udruživanja (u ovom trenutku u Srbiji postoje samo tri ribarske zadruge), u Srbiji postoji šansa za većom proizvodjnom ribe i proizvoda od ribe.
Komentari