Svet poljoprivrede Prodavnica

Zanimljiv svet lukova – PRAVI i LAŽNI

Listovi, lažna stabla, lukovice, čenovi, bez obzira koji deo se koristi u ishrani, svi oni su zdravo, vitaminima i mineralima bogato povrće male kalorijske vrednosti.

Crni lukFoto:Agromedia

Bašte bez leje – dva luka i nisu one prave. U gradovima se po koja žardinjera nađe i na terasi. Ali, nisu svi lukovi pravi, ima i njihovih rođaka koji takođe pripadaju istom rodu, ali se ubrajaju u lažne. Možda ste zaboravili ili vas nisu zanimali, ali svet crnih lukova je veoma zanimljiv.

To su jednogodišnje, dvogodišnje, trogodišnje i višegodišnje biljke, a u njihovoj familiji ima preko 500 vrsta koje traže različite klimatske i zemljišne uslove. U umerenoj klimi se gaje slatke i poluljute sorte crnog luka, na Bliskom istoku najraširenije su aljma i vrste koje ne obrazuju lukovicu, dok se u surovim klimatskim uslovima gaje polukulturne vrste koje su veoma skromnih zahteva i otporne su na ekstremno niske temperature. Neki od lukova su i veoma štetni korovi.

Proizvodnja iz semena rentabilnija

Luk pripada porodici lukova (Alliaceae) i biljka je s dvogodišnjim razvojem. Ima razgranat koren s vrlo malo korenovih dlačica, pa je moć usisavanja vrlo slaba. Poreklom je s područja srednje Azije, ima visoku hranjivu vrednost, visok sadržaj eteričnih ulja, izraženo fitocidno delovanje kojim se reguliše bakterijski rad creva, ubrzava varenje, a svojim antiseptičkim delovanjem pomaže radu organa za disanje pri prehladi. Lukovica sadrži 7-21 procenata suve materije, 6-10 posto šećera, 120-170 mg C-vitamina, 1,6-5,9 odsto belančevina, zatim ulja, B-vitamina i minerala kalcijuma (Ca), fosfora (P) i gvožđa (Fe).

Proizvodnja luka može biti iz semena i iz lukovice – arpadžika. Rentabilnija je iz semena jer je prinos viši, a proces proizvodnje u celosti je mehanizovan. Za jedan hektar je potrebno šest-sedam kg semena, odnosno 1 688 000 setvenih jedinica, mada to zavisi od razmaka između redova i u redu. Da bi se dobile krupne lukovice u redu ne sme da bude više od 27-30 biljaka u dužnom metru, a za sitnije glavice 30-35 biljaka.

Proizvodnja luka iz lukovice traži visok nivo agrotehničkih mera, mogućnost zalivanja, a priprema zemljišta i đubrenje ista je kao i kod proizvodnje luka iz semena. Sadnja je nešto ranije, čim to omoguće spoljni vremenski uslovi, i obavlja se mehanizovano – sadilicom. Lukovice ne smeju da proklijaju, dubina sadnje je 2 cm, a količina lukovica po ha 600-800 kg što zavisi od krupnoće.

Crni lukFoto:Agromedia

Luk ne podnosi monokulturu, na isto mesto posle 5 godina

Kako je setva u rano proleće, obrada zemljišta počinje u jesen. U osnovnom đubrenju koristi se 600-800 kg NPK u kojem ima najviše azota. Tačna količina zavisi od analize zemljišta. Pre setve valja uneti još 300-400 kg NPK 7:14:21. Obrada zemljišta setvospremačem mora biti vrlo kvalitetna, bez mikrodepresija. Prihranjuje se dva puta i to u fazi tri lista do 100 kg/ha KAN-a i u fazi stvaranja glavica s istom količinom hraniva. Ukoliko su analize pokazale da ima dovoljno azota drugu prihranu treba „ukinuti“ jer on produžava vegetaciju i utiče na kvalitet lukovice.

Prilično je otporan prema niskim temperaturama.  Seme niče već na tri do pet stepeni, a pošto niče sporo, potrebno ga je često zalivati. Zemljište treba da je rastresito, humusno i provetreno, ako je peskovito potrebno je intenzivno navodnjavanje, ne podnosi kisela zemljišta, optimalna su ona čija je  pH vrednost 6-7, i ima velike zahteve prema svetlosti.

Kao i ostale vrste iz porodice Alliaceae ne smeju se uzgajati na istoj površini do pet godina zbog brojnih zajedničkih bolesti i štetočina. Dobre pretkulture luku su pšenica, ječam, uljana repica i deteline za letnju setvu ili jesenju sadnju ili pak krompir i pasulj za prolećnu sadnju. Kao predkulturu treba izbegavati zob i raž jer ih napada ista štetočina. Udaljenost druge parcele luka treba biti najmanje 300 m.

Beli luk jedno od najstarijih povrća

Ništa manje nije zanimljiv ni rod belih lukova. Kroz svet belih i manje gajenih lukova pričom nas je provela doktorica Jelica Gvozdanović – Varga, stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, i jedan od naših najboljih poznavalaca i selekcionera ovog povrća.

Beli luk (Allium sativum) je jedna od najstarijih vrsta povrća. Gajio se još u staroj Persiji a Rimljani su mu dali ime alium. Prepoznatljiv je po karakterističnom mirisu i ukusu, bogat je proteinima, mineralnim materijama i specifičnim eteričnim uljem čiju osnovu čini alicin- supstanca visokog fitoncidnog dejstva. Koristi se u ishrani, kao začin i sirovina u farmaceutskoj industriji. Sadrži više formi a najraširenije su necvetajući i cvetajući luk. Cvetajući obrazuje cvetno stablo, cvast sa vazdušnim lukovicama i veoma malim brojem cvetova koji su sterilni. U okviru necvetajućih gaje se jesenji i prolećni beli luk.

Beli lukFoto:Agromedia

Bez obzira na formu, beli luk ima umerene zahteve za toplotom ali traži puno svetlosti. Voli plodna, strukturna zemljišta bez korova. Ubira se ručno ili mašinski. Važno je znati da se posle ubiranja mora kratko prosušiti u tankom sloju, zaštićen od sunca i kiše, a potom pažljivo čistiti i „pakovati“ u vezice, vence ili u mrežaste džakove.

Crni lukovi u više boja

Crni lukovi pripadaju istoj familiji kao beli, ali među njima ima puno razlika – izgled biljke, ukus, namena, botaničke i biološke osobine, način upotrebe, vrste. Iako se zove crni, do sada nije poznata ni jedna populacija takve boje. U svetu postoji više podela. Po ukusu se razlikuju ljute, poluljute i slatke sorte, po obliku – pljosnate, pljosnato-okrugle, okrugle, ovalne, i izdužene sorte a po boji – sa ovojnim listovima bele, oker ili cigla boje, ljubičastih listova i mesa…

Bilo koji da je, luk je zdravo i lekovito povrće koje valja koristiti u svakodnevnoj ishrani. Od davnina je crni luk poznat kao valjan lek protiv crevnih parazita, upotrebljava se kao oblog za ublažavanje zapaljenskih procesa i reumatizma, čorbom od suvih kuvanih listova nekada se bojila tkanina.

Praziluk bogat vitaminim C

Praziluk (Allium porrum) je dvogodišnja biljka, manje gajeni rođak iz familije lukova, ali ne bez osobina koje ga svrstavaju u red povrća potrebnog, i nadasve korisnog, u ishrani ljudi. U ishrani se koriste listovi i lažno stablo. Njegov životni vek traje dve godine a u ishrani ima značaj zbog specifičnog nežnog ukusa, visokog sadržaja beta karotena i vitamina C koji se u lažnom stablu u toku čuvanja povećava, jer se spušta iz zelenih listova u stablo, i ono može biti bogatije ovim vitaminom, čak i do 50 procenata od svežeg, a to pod uslovom da se čuva na temperaturi od nule do jedan Celzijusov stepen.

PrazilukFoto:Pixabay

Za pravilan rast praziluku je potrebna jarovizacija na temperaturi 5-10 stepeni, dosta svetlosti – kada je nema dovoljno prestaje da stvara listove. Zahteva plodna, humusna zemljišta neutralne pH vrednosti. Dobro reaguje na đubrenje stajnjakom, a gaji se direktnom setvom i iz rasada. Dobro ukorenjene biljke mogu da prezime pod snegom.

Egipatski hodajući luk idealan za urbano baštovanstvo

Luk zanimljivog imena i izgleda – egipatski hodajući luk, drvo luk, etažni, vazdušni, je jedno od najotpornijeg povrća na mraz i zimu. U ishrani se koriste svi delovi ove interesantne biljke. Osim podzemne, formira i nadzemne lukovice koje se obrazuju u grupi, na mestu cveta. Cveta retko, a ako se to i desi stvara sterilno seme. Razmnožava se isključivo vegetativno, lukovicama. One mogu biti različitih veličina, što zavisi od uslova proizvodnje.

Ovo je veoma zanimljivo povrće jer je u sebi sakupilo osobine svih drugih lukova. U ishrani se koristi preko cele godine – kao mlad, odsecaju mu se listovi (kao kod vlasca), a ukusna, blago ljutkasta lukovica je idealna za pripremu raznih salata. Nije zahtevan, kada su u pitanju zemljišni i klimatski uslovi, a dobro uspeva i u saksijama i žardinjerama na terasama pa čak i u slabije osvetljenim hodnicima.

Vlašac-luk koji se kosi i sam brani od hladnoće

Vlašac (Allium schoenoprasum) je veoma otporan na niske temperature. Kada se ona spusti ispod 16 Celzijusovih stepeni, biljka sama počinje da se brani od propadanja. Hranljive materije iz listova se postepeno spuštaju u lukovicu, nadzemni deo se suši, i tako ušuškan vlašac uspešno dočeka proleće. I ovaj luk može da se gaji u saksijama, najčešće na kuhinjskoj prozorskoj dasci.

VlašacFoto:Pixabay

U ishrani se koriste listovi, to je jedini luk koji se ne vadi već kosi. Listovi su dugi do 25 centimetara, cevasti, sočni i blagog, prijatnog ukusa. U zemlji je kompaktan busen iz kojeg raste i do 80 izdanaka. To je biljka koja leti formira lepe cvetove tople, svetloljubičaste ili ružičaste boje.

Ako se odseku u punom cvetu i suše u hladu, okrenuti „naglavačke“, zadrže lepu boju i mogu da se koriste kao dodatak cvetnim aranžmanima. Seme brzo gubi klijavost tako da ne bi trebalo da se koristi ono od „preklane“. Kod hobista se u saksijama može naći i kineski vlašac i kineski gomoljasti vlašac koji ukusom podsećaju na medveđi luk koji se u našim krajevima, kao divlja forma, sakuplja u proleće po proplancima.

Budući da se kod vlašca koriste listovi, biljke bi valjalo prihraniti barem u dva navrata kompleksnim mineralnim đubrivom sa naglašenim azotom i kalijumom, uz dodatak kalcijuma i magnezijuma.

Aljma, otporan na sušu, kao povrće i začin

Aljma ili zimski luk se u našim krajevima malo gaji, mada postoje dobri uslovi. Valja znati da u okviru ove vrste postoje dve podvrste – japanski luk za vezice, i velški luk koji se koristi kao začin. Aljma je u Kini i zemljama sa azijskog kontinenta, vodeći luk, kao kod nas crni.

Luk za vezice najviše se gaji zbog zadebljalih, izbeljenih lažnih stabala. Zeleni listići vlaške aljme popravljaju ukus salatama, supama i raznim jelima. Sušena aljma je kvalitatan sastojak svih instant supa. Svoje mesto zimski luk je pronašao i u medicini u terapiji poboljšanja rada unutrašnjih organa, prevenciji kardio-vaskularnih poremećaja, kao i podsticanju funkcionisanja imunog sistema.

Kod aljme nije izražen miris svojstven luku. Njegov intenzitet je negde na polovini između jačine crnog luka i praziluka. Za razliku od crnog, ne formira krupnu lukovicu pa je pogodnija za proizvodnju mladog luka.

Osim na niske, aljma je tolerantna i na visoke temperature, a dobro podnosi i sušu, nekada čak i ekstremnu.

Ampeloprasum s vazdušnim i zemljišnim lukovicama

Luk Allium ampeloprasum je specifična populacija jesenjeg belog luka koja se na prvi pogled ne razlikuje od pravog belog luka. Sadi se u jesen, formira krupnu glavicu a u zavisnosti od klime, na njoj ili cvetnom stablu, formiraju se sitni čenovi. Kišovitih godina oni su  „načičkani“ na lukovicu, a kada je suša, obrazuju se na cvetnom stablu. Pošto su sitni, retko kada se koriste u ishrani ali mogu da se seju. Ovaj luk je manje ljut od pravog belog luka, sočniji je, ali se kratko čuva.

Ljutika nije ljuta

Iako ima malo zastrašujuće ime, ljutika nije ljuta. To je sjajna namirnica za sve one koji paze na kilograme jer ima malo kalorija a dosta vlakana. Sadrži flavonoide među kojima ima i onih koji ćelije debelog creva štite od kancera, a folat ubrzava rad moždanih ćelija. Sve u svemu, ona je veoma lekovito povrće i valjalo bi je što više koristiti u ishrani, posebno kao sveže, jer ima blaži miris i ukus od crnog luka. Crni luk ima prednost jedino kada se dinsta i kuva jer ljutika brzo gubi ukus.

Višeredni luk

Višegodišnji luk ima izuzetnu osobinu da na cvetnim stablima, umesto cvetova i semena, obrazuje sićušne vazdušne lukovice, poput sitnog arpadžika. One se mogu posaditi iste godine ili narednog proleća. Iz njih se razviju sitne glavice koje se koriste u ishrani.

Ova vrsta luka spada u višegodišnje biljke i uglavnom se koristi za veoma ranu proizvodnju mladog luka. Pošto stalno raste i bokori se, gotovo u svako doba godine ima mladog luka.

Lukovi mogu biti i ukrasni

Lukovi se ne koriste samo u ishrani. Neki, atraktivnom bojom i oblikom cveta, mame zadivljujuće poglede na naše vrtove i terase. Iz ove grupe najčešće gajen je Allium giganteum, džinovski crni luk. Krase ga okrugle glavice nežne ljubičaste boje, prečnika i do 10 centimetra koje „sede“ na stabljici visokoj i do jednog i po metra. Cveta od ranog proleća do kasne jeseni.

Allium schubertii ima raskošne cvetove koji liče na kišobran, pink boje, prečnika i do 20 cm. Cvetaju od kasnog proleća pa dok ne zahladi.

Iranski luk je nešto niži, može da poraste do 70 cm. Glavice su srebrnoljubičaste boje, a cveta od početka maja do kraja juna.

Allium christophii je biljka niskog rasta, poraste svega 20-tak cm. Cvetovi se bude u junu i traju do jula. Preporuka je da se sadi u prednjem delu bašte, kao ivičnjak oko rundela, ili u žardinjere.

Allium christophiiFoto:Pixabay

Svi ukrasni lukovi se sade u jesen, najbolje u grupama, jer tada postaju uočljiviji i lepši. Kada se gaje u saksiji, obično je potrebna neka veća, jer brzo popune prostor. Većini odgovaraju sunčana mesta, mada mogu da podnesu i polusenku. Zalivaju se jednom u dve nedelje a važno je da se svenuli i sasušeni cvetovi i listovi ne kidaju ili odsecaju. Valja ih ostaviti da sami otpadnu. Biljke koje ostaju na otvorenom valjalo bi zaštititi od zime suvim lišćem, grančicama ili nekom folijom. Razmnožavaju se proređivanjem lukovica u žbunu.

Crni luk u brojkama

Crni luk spada među najstarije povrtarske biljke. Široka, raznovrsna i učestala upotreba uslovljava njegovu rasprostranjenost, tako da se ovo povrće gaji u celom svetu. Posmatrano u dužem vremenskom periodu, po proizvodnim površinama, dolazi odmah iza krompira. Prosečna zastupljenost u ukupnim površinama pod povrćem je oko osam procenata. Crni luk spada u one povrtarske vrste kod kojih je značajna stabilnost površina, a uslovljena je povoljnim prirodnim uslovima, tradiciji proizvodnje kao i svakodnevnoj upotrebi. Međutim, i pored povoljnih prirodnih uslova proizvodnja još uvek ne zauzima ono mesto koje bi objektivno trebala da ima.

Ukupna proizvodnja crnog luka u svetu danas je na nivou od oko 48 miliona tona.

U Evropi se prosečno godišnje proizvede 15 odsto svetske proizvodnje, što u brojkama iznosi oko 7 miliona tona lukovica. Pozitivan trend ukupne proizvodnje crnog luka na prostoru Evrope, za razliku od proizvodnje u svetu, gde se povećavaju površine, više se duguje prosečno ostvarenom prinosu.

Na proizvodnom području Srbije prosečno godišnje se proizvede 125 hiljada tona. Ukupna proizvodnja crnog luka u Srbiji blago opada, što je posledica smanjenja površina pod ovim povrćem jer prinos ima tendenciju porasta i donekle amortizuje smanjenje površina. Proizvodnja crnog luka u Srbiji praćena je značajnim oscilacijama, koje su jače izražene nego variranje proizvodnje u Evropi.

Na proizvodnom području Vojvodine danas se prosečno godišnje proizvede nešto manje od 54 000 tona crnog luka što je 43 odsto ukupne proizvodnje u Srbiji.

 

Komentari