Da biste se bavili uzgojem šampinjona, potrebno je da imate kvalitetan kompost, očišćenu i pripremljenu prostoriju i preciznu temperaturu na kojoj se pečurka razvija, a vaša proizvodnja mora biti stalna i usklađena sa potrebama tržišta. Aleksandar Kovačević iz Koraćičke banje kod Mladenovca, bavi se uzgojem šampinjona već više od 20 godina, ali primećuje da iako je potražnja za pečurkama ista kao i kad je započeo ovaj posao, uzgoj je postao izazovniji.
Možda vas zanima
„Od kad sam počeo da se bavim ovim do sada nije se ništa mnogo promenilo. Hemikalije koje sada koristim su iste kao i na početku, jedino što mi se čini da su bolesti postale otporne. Sada je mnogo teže boriti se sa zarazama. Uzgajivačima koji su stariji u ovom poslu od mene, dešava se da jednom rodi, a drugom ne, iako uzimaju isti kompost i primenjuju iste mere. Ulaganje je veliko, a može da bude sve zabadava; ako lepo krene, može da se zaradi, ali sad je to mačka u džaku. Nema garancije da ako sve uradiš ispravno da će to da bude kako treba“, žali se Kovačević.
Za osiguran prinos šampinjona potrebno je imati dobar kompost koji naš sagovornik nabavlja samo od poznatih proizvođača iz Vranova kod Požarevca, zatim uspostaviti vlagu, provetravanje i održavati besprekornu temperaturu u komorama. Nakon nedelju dana u očišćene i dezinfikovane prostorije unose se pripremljene vreće sa micelijom. Vreće se zatim ovlaš zatvore i ne diraju dve nedelje.
„Seme raži se inficira micelijom od pečurke jer je ona mikroskopska, ne može da se vidi. Onda se tek zasjava sa njim kompost. Pečurka raste u talasima, na 8 dana, u roku od 3 dana se obere i onda opet nema. Ja zato gledam da sarađujem sa nekim, da nemamo u isto vreme, nego da nam u različitim periodima stiže i da tako nudimo tržištu. Svaki dan se traži.“
Optimalna temperatura u kojoj se pečurka razvija je od 16 do 18 stepeni. Velika je razlika u uzgoju ako se pogreši za dva ili tri stepena; na 20, 21 stepen se ne postiže dobar kvalitet, na 24 stepena ugine, a sve ispod 16 stepeni pečurka prestaje sa razvitkom. Međutim, upravo uslovi u kojima se šampinjoni gaje mogu dovesti do razvoja fitopatogenih gljiva, bakterija i raznih virusa koji u pojedinim slučajevima ugrožavaju celu proizvodnju. Mogućnost širenja zaraze razlog je zašto je naš sagovornik rešio da napravi pauzu u svom uzgoju.
„Ja sada odmaram prostorije, ne radim jedan period, da bi se sve zaraze koje su se tu našle izčezle, jer ja imam 5 ovakvih komora, a one se prenose. I u svakoj sam imao drugi stadijum, drugi ciklus. Ali zaraza se prenosi iz jedne u drugu prostoriju, pa se preporučuju da se tada stane sa proizvodnjom. Čak se nekad i prave uslovi kao za pečurke, da bi zaraza krenula, jer ona je u sporama, pa kad nema pečuraka, ona propada – to je jedna od metoda“, objašnjava gljivar iz Koraćičke banje.
Pre nego što se šampinjoni nađu u prodaji, proizvođač mora da dobije sertifikat od inspekcije zadužene za proveru. Iako piljarnice, picerije i pekare imaju konstantne potrebe za šampinjonima, gljivarima je sve teže da usled sve otpornijih zaraza postignu veliki prinos i zdravstveno-bezbedan proizvod. Pre 20 godina optimalan prinos bio je 5 do 6 kilograma po džaku, danas je taj prosek prepolovljen.
„Do 3, 3.5 kg pečuraka prinosa po džaku je dovoljno za pokrivanje troškova, sve preko toga je zarada. Danas su vrlo retki oni koji beru 6 kg, više je onih čiji je prosek 3.5 kilograma. Sama proizvodnja i tržište pečuraka je slabo organizovano.“
Upravo, organizacija na državnom nivou, ističe Kovačević, sprečava da proizvođači šampinjona imaju lakši uzgoj, a tržište veću ponudu ovih pečuraka. Preparati koje se preporučuju u zaštiti šampinjona od bolesti i štetočina uglavnom su preventivnog karaktera, međutim prava zaštita se teško postiže zbog malog broja preparata koji se nalaze na listi dozvoljenih. Dok Evropska unija ima širok izbor proizvoda koji se koriste u zaštiti pečuraka, u Srbiji se još uvek čeka na dužu listu prihvatljivijih preparata u proizvodnji zdravstveno bezbednije hrane.
Komentari