Svet poljoprivrede Prodavnica

Priča najstarije pirotske ćilimarke – Pravi pirotski ćilim koristiće pokolenja!

Oko pirotskog ćilima i njegovog opstanka već dugi niz godina vode se polemike. Ćilimarska zadruga nakon privatizacije nije dugo potrajala, neka preduzeća su pokušala da očuvaju ćilimarstvo, ali ni njima to nije pošlo za rukom. Kažu da ovaj dragulj zanatskog i umetničkog rada više nema svoje mesto na tržištu, pa se retko proizvodi. Najstarija ćilimarka u Pirotu ne slaže se sa tim.
 

Pirotski ćilim - © Foto: Gordana Simonović Veljković

 

Ćilimarstvo, po kome je grad Pirot prepoznatljiv i van granica zemlje, već 500 godina odoleva vremenu. Ono je upisano u Nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, a ćilim je jedinstven u Evropi kao proizvod sa zaštitom geografskog porekla i umeća tkanja. Tajnu pirotskog ćilima dobro poznaje legendarna Ružica Ilić – baka Ruža koja ima 86 godina i najstarija je i najpoznatija tkalja u gradu.
 

Pirotski ćilim je jedinstven u Evropi kao proizvod sa zaštitom geografskog porekla i umeća tkanja.

Počela sam da tkam posle četvrtog razreda osnovne škole, pre Drugog svetskog rata. Nas je bilo pet sestara, mlađe su učile od starijih. Sve smo bile ćilimarke, a ja sam prestala da radim pre dve godine. Ne zna se ni kraj ni broj ćilima koje sam istkala. Ceo pirotski kej mogu da prekrijem njima“, kaže Ružica.

Pirotski ćilim se vekovima izrađuje na isti načinna vertikalnom razboju, vunenom potkom na vunenoj osnovi i sa istim šarama. Poznat je širom sveta po kvalitetu i lepoti, ornamentici, bogatstvu šara i boja i dugotrajnosti.
 

Šara na pirotskom ćilimu - © Foto: Gordana Simonović Veljković

Specifičan je jer nema naličje. Lice je i s jedne i s druge strane. Mnogo je ’natupan’, čvrst i gust, izrađen od tanke pređe i osnove i veoma je tanak. To je milina gledati. Svaka šara ima svoje značenje. Sve sam šare radila, ali najviše volim Kondićevu. Ona nema nigde ’na zuber’, sve je ’na ispuštanje’ i ćilim sa tom šarom se ne kida i mnogo je trajniji. Koristi se 100 godina sa jedne i 100 godina sa duge strane.“
 

Pirotski ćilim - dar manastiru Hilandar © Foto: Gordana Simonović Veljković

Vuna ovaca sa Stare planine bila je najpogodnija sirovina za izradu ćilima. Pirotske pramenke danas više nema, ali se za tkanje koristi vuna sa različitih područja. „Vuna može da se nađe. U Pirotu ima dve farbare i predionicu, lepo urade sve po narudžbini. Ćilimarski rad mogu da prepoznam po kvalitetu. Uradimo ćilim, očistimo ga, sklopimo i pritisnemo da stoji 24 sata ispod nečeg teškog. Kada ga stavimo, tako sklopljenog, da stoji uspravno, ne sme da pada. Ako pada, znači da je meko natkan i nije dobar, neće biti trajan.
 

Sve sam šare radila, ali najviše volim Kondićevu. Ona nema nigde ’na zuber’, sve je ’na ispuštanje’ i ćilim sa tom šarom se ne kida i mnogo je trajniji.

Na svetskoj izložbi 1892. godine u Parizu pirotski ćilim izazvao je oduševljenje. Ovom autohtonom proizvodu divili su se posetioci izložbi od Londona, preko Brisela, Amsterdama, Milana, Berlina do Soluna i Pariza. Ipak, najveće oduševljenje izazivale su pirotske tkalje koje su tkale u izlozima metropola. „I sama sam bila među njima. U Švajcarskoj sam 1957. godine sa drugaricom tkala u izlozima tri meseca. Ne u prostoriji, ne u sali, već u izlozima muzeja, galerija… Tkale smo u više od 20 gradova Švajcarske. Narod je dolazio, ulazio, gledao šta radimo…

 

Motiv na pirotskom ćilimu - © Foto: Gordana Simonović Veljković

Ćilimarstvo je kao zanat dostigao puni procvat pre Drugog svetskog rata, kada je u Pirotu bilo 5.000 tkalja. I posle rata su žene izdržavale porodice tkanjem pirotskog ćilima. Baka Ruža je veoma mlada ostala bez muža i ćilimarstvom je othranila i fakultetski obrazovala dvoje dece.
 

Fotografija Ružice Ilić iz mlađih dana - © Foto: Gordana Simonović Veljković

Znate, kada smo tkale u Ćilimarskoj zadruzi pedesetih godina, bilo je nas 1.300 organizovanih tkalja. Nije bilo mesta za sve, kafane su bile pune ćilimarki koje su radile. Tada se radilo na normu. Šestak (ćilim od šest aršina) morale smo nas dve da uradimo za dvadeset dana, a ako radi jedna, onda za četrdeset. Nismo mogle da dobijemo platu ako ne ispunimo normu.
 

U Švajcarskoj sam 1957. godine sa drugaricom tkala u izlozima tri meseca. 

 

Pre Drugog svetskog rata pirotske tkalje su u zgradi suda tkale ćilim dugačak 35 metara za Beli dvor. Tada je i nastala legendarna priča o šari „kraljičin rukav“. Baka Ruža je imala priliku da isprati sve te događaje.

Vodila nas je najstarija sestra, tamo je tkala njena svekrva – žena rođena hiljadu osamsto osamdeset i neke. Ta generacija je tkala. U opštinu je došla kraljica, a najbolje ćilimarke nisu bile pozvane na ručak. Umesto njih, na ručku su bile neke žene koje razboj nisu ni videle, a među njima je bila jedna ćilimarka. A tkalje uvređene ali iskrene i poštene, dogovore se da sutradan ne odu na posao. Onda ih je žandarmerija na konjima, jednu po jednu, od kuće dovodila u zgradu suda da završe ćilim. Ona jedna tkalja koja je bila na ručku videla je vezenu šaru na kraljičinom rukavu, dopala joj se pa su pirotske ćilimarke prenele tu šaru na ćilim i tako je nastao ’kraljičin rukav’, motiv koji se i danas veoma često koristi.
 

Šara na pirotskom ćilimu - © Foto: Gordana Simonović Veljković

Pirotski ćilim su u prošlosti tkale siromašne gradske žene koje su to znanje prenosile svojoj ženskoj deci. Danas se mali broj žena bavi ovim zanatom. Baka Ruža je predavala tkanje u Tehničkoj školi. Od 2000. do 2006. obučila je četiri generacije tkalja, a i danas nesebično prenosi svoje znanje svima koji su za to zainteresovani.

Imam nekoliko učenica koje rade. Jedna mladica iz sela Gnjilan vidim iznosi po sajmovima. Mnogo lep rad. Super tka šustikle, minijaturne ćilime, veoma kvalitetno radi. Radi kući, a vidim da izlaže po celoj Srbiji. Moja ćerka, Slavica, takođe tka. Naučila sam i njene ćerke, i Čedomira, unuka od sina, i praunuku sam naučila da tka.“
 

Ružica Ilić, najstarija pirotska ćilimarka - © Foto: Gordana Simonović Veljković

Tkalje kažu da je ovaj posao izuzetno težak, i da u poznim godinama pate od bolesti kičme i kukova. Baka Ruža nema takve probleme. Zbog vitalnosti, odlučnosti i energije koju nosi, u gradu je poznata pod nadimkom „Čelična lejdi“.

Držim se što sam rođena u dobroj porodici. Preci su mi sa Stare planine, iz visočkog sela Dojkinci. Roditelji su mi bili bogati stočari, čuvani smo i hranjeni kako treba. Do pre dve godine sam vozila bicikl. I sada pokušam, ali mi se ćerka ljuti, ne dozvoljava mi da ne padnem“, kroz smeh kaže baka Ruža.
 

Šara na pirotskom ćilimu - © Foto: Gordana Simonović Veljković

Na pitanje da li pirotski ćilim ima budućnost, legendarna baka Ruža, tkalja koja je, kao i njen proizvod, obeležila jedno razdoblje, odgovara kratko: „Ako ga dobar majstor uzme u ruke – nastavlja se…“


Sagovornica:
Ružica Ilić, najstarija tkalja u Pirotu

Foto: Gordana Simonović Veljković

Komentari