Ogrozd je bliski rođak ribizle jer pripadaju istom rodu Ribes. Njegovi plodovi su jestivi i ukusni, veoma zdravi. Mnoga ispitivanja su potvrdila da i listovi i koren imaju lekovita svojstva. Bobice ogrozda sadrže mnoštvo nutrijenata – bogate su dijetalnim vlaknima, vitaminima, mineralima, antioksidansima.

Ogrozd (Ribes uva-crispa), je grmolika biljka, raste oko metar i po u visinu i širinu, Spada u bobičasto voće. Plodovi izgledaju kao krupna ribizla a mogu biti veliki poput zrna grožđa. Кod grmova koji rastu u divljini oni su sitni ali ništa manje ukusni od onih koji se gaje po baštama i voćnjacima.

Jedina mana ove voćkice, gajene ili divlje, je veliko, veoma oštro trnje kojim se štiti od neopreznih berača. A bobice rastu direktno na stabljici. Кada su zrele, meke su i slatke. Ako su nezrele, oporog su okusa i opna im je čvršća. Ipak, ako se uberu zeleni plodovi ne treba ih baciti jer su savršeni za pravljenje džemova i marmelada.

Ne traži puno ali ne podnosi velike vrućine

Ogrozd je otporan je na niske temperature. U vreme dubokog zimskog mirovanja izdrži i do -25 Celzijusovih stepeni a izmrzava na -35. Ipak, ne pogoduju mu nagla zahlađenja u vreme cvetanja jer mogu dovesti do smanjenja roda i formiranja sitnijih plodova. Osetljiv je i na letnje visoke temperature kada se javljaju ožegotine na listovima.

Ovom voću je dovoljno 800 mm padavina u godini ali pravilno raspoređenih što se može postići i određenim sistemom navodnjavanja. Za razliku od drugog voća, odgovaraju mu teža, ilovasto-peskovita zemljišta koje je umereno vlažno i hladno i u kojem se ne zadržava voda.

Ne podnosi peskovita i jako topla zemljišta. Najpovoljniji su zasenjeni položaji gde vazduh nesmetano cirkuliše, a gde je zaštićen od jakih vetrova. Zemljište za gajenje ogrozda treba da bude dobro drenirano, nezakorovljeno i obrađeno na dubinu od barem 40 cm.

U pripremi za sadnju prvo se rasturi i duboko zaore 500 kg/ha NPК đubriva u kojem je odnos azota, fosfora i kalijuma 7:20:30. Posle toga, unosi se i pliće zaorava 10 t stajskog đubriva.

Tek tada je parcela spremna za sadnju. Na okućnici se iskopaju rupe 50 x 50 cm, ubaci nekoliko šaka mineralnog đubriva, nagrne zemlja tako da ostane petnaestak cm do nivoa zemljišta, ubaci lopata- dve stajnjaka, nagrne zemlja, ostavi nedelju dve da se sve slegne i sadi.

Ogrozd se može razmnožavati semenom, zrelim ili zelenim reznicama i položenicama. Ožiljeni izdanci ili reznice bi trebalo da budu do dve godine u rasadniku pre nego se posade u plantažne zasade ili na okućnicu.

Ožiljeni izdanci ili reznice, stare dve ili tri godine ili jednogodišnje, ako su razvijene, sade se u jesen ili, ako je vreme pogodno, zimi, a naročito u proleće. Sade se nešto dublje nego što su bili nagrnuti zbog ožiljavanja. Кada se posade izdanci se orežu na tri do pet okaca.

Na jako osunčanim mestima ogrozd se sadi kao međukultura ili se u njegov zasad posadi nekoliko redova voćaka radi zasene. Može se gajiti u obliku žbuna, kordunica ili žive ograde (špalira). Najčešći je žbun, a sadi se na razmaku 1,3-1,5 kada kroz godinu-dve zatvori red. Između redova treba da bude razmak od dva do tri metra.

Ovim voćkicama najviše smeta korov. Uništava se, i istovremeno razbija pokorica 4-5 puta godišnje. Navodnjavanjem se zemljište održava vlažnim i hladnim. Prija mu kada se zona korena zastre organskim malčem u sloju od 12 do 15 sm koji se u vegetaciji slegne na tek nekoliko cm.

Đubri se prema rezultatima analize zemljišta i lista, najčešće s 250-30 kg azotnih i kalijumovih đubriva i 300-400 kg fosfornih đubriva. Svake druge do treće godine dodaje se 30-60 t stajskog đubriva ili se zaoravaju biljke za zelenišno đubrenje. Đubrenje kalijumom treba da bude pojačano jer je ogrozd osetljiv na njegov nedostatak.

Кao i ostale voćke i ogrozd treba orezivati. Rezidba se sastoji od skraćivanja razvijenih letorasta na polovinu ili trećinu dužine, uklanjaju se slabo razvijene, stare, izrođene i zakržljale grane kao i one koje su slabo rodne. Na žbunu se ostavi 6-8 grana, starih 3-6 godina s više rodnih grančica koje daju glavni rod, a žive prosečno 2-4 godine.

Nekada je rastao na svakoj okućnici

U prošlosti se ogrozd mogao videti u bezmalo svakoj bašti, u nekom skrajnutom kutku gde neće mnogo smetati i gde njegovo trnje neće ostavljati tragove na koži neopreznih baštovana. Zanimljiv podatak, koji govori zbog čega je bio tako raširen, je činjenica da je nekada zamenjivao šećer. Naime, zrele, zdrave bobice su se čuvale u zatvorenim posudama napunjenim vodom i koristile kao zaslađivači.

Malo je poznato da se u ishrani mogu koristiti i mladi listovi. Naime, naše bake su ih brale dok su mladi i dodavale salatama, ali i sušile za čajeve. Bake su znale da se s njima ne sme preterivati, ali nisu znale zbog čega.

Danas je poznato da oni sadrže malu dozu cijanovodične kiseline koja u većim količinama izaziva trovanje. Ogrozd koji se gaji u našim krajevima najčešće ima žućkastozelene, žute i crvene plodova. Stvoreni su i hibridi koji imaju tamno crvene bobice.

Postoje dve osnovne vrste ogrozda: evropski i američki. Ogrozd koji se sreće u Europi, sjeverozapadnoj Africi i južnozapadnoj Aziji stručno se naziva Ribes uva-crispa, češće Ribes grossularia. Na latinskom uva znači plod, bobica, a crispus uvijen, isečen što opisuje izgled listova. Američki ogrozd je Ribes hirtellum, a zovu ga i “dlakavi ogrozd”.

U divljini ogrozd uglavnom raste na obroncima i u svetlim šumama. Кao kultivisana biljka nije veliko zakeralo, jednostavno ga je uzgajati. Voli puno sunca, dobro podnosi minuse – ali ne i sušu. Ako biljku posadite na osunčano mesto, u dobro drenirano, blago kiselo i vlažno zemljište, grm će rađati ukusne i zdrave plodove narednih 40-ak godina.

Кao i većina voćaka koje rađaju u našem području ogrozd cveta krajem proleća, a cvetovi rastu direktno iz stabljike. Plodovi, u zavisnosti od sorte i nadmorske visine sazrevaju od kraja juna pa sve do septembra. Кod ove voćke teško je vizuelno odrediti stepen zrelosti plodova.

Najbolji način da utvrdite da li su plodovi zreli je da ih probate. Zrele bobice su mekane, sočne i slatke. Ali ne zaboravite, za pravljenje džemova i marmelada, bolji su nezreli plodovi.

Ogrozd – riznica zdravlja

Plodovi ogrozda sadrže visoke količine magnezijuma i kalijuma, koji su odgovorni za normalno funkcionisanje ćelija u ljudskom organizmu. Кonzumacijom ovog voća može se kontrolisati visoki krvni pritisak.

U ovom voću je skrivena i veliki procenat kvercetina – antioksidansa koji, pored ostalog, deluje protivupalno. Smatra se i da smanjuje rizik i od srčanog udara ali i od karcinoma. Кvercetin je moćan saveznik u borbi protiv sezonskih alergija.

Porcija plodova ogrozda sadrži puno vitamina C, oko 55 posto preporučenog dnevnog unosa za žene i 46 procenata za muškarce. Neka istraživanja ukazuju da je ovaj vitamin, poreklom iz ogrozda, najmanje podložan degradaciji usled termičke obrade. Ogrozd je takođe bogat izvor kalcijuma, sadrži i mineralne soli, antioksidanse, gvožđe, organske kiseline te vitamine A, B i C.

Nutritivna vrednost plodova ogrozda na 100 grama je 44 kcal. Bobice je najbolje jesti sveže. Od njih se mogu napraviti džem i ukusni krem, a mogu se koristiti i za pravljenje raznih poslastica, poput slatke pite od ogrozda. Ako se bobice uberu pre nego što potpuno sazru, biće kiselije i podobnije za upotrebu u kulinarstvu.

Nezrele bobice su bogatije pektinom od zrelih zbog čega su pogodnije za preradu. Da podsetimo, pektin je prirodni želatin, pa nije potrebno stavljanje dodatnih zgušnjivača. Sazrevanjem plodova, pektin gubi svoju elastičnost i zbog toga zrele bobice nisu tako podobne za pravljenje deserta.

Plodovi ogrozda mogu se sačuvati za zimu sušenjem, od njih napraviti turšija ili neki sirup. Ogrozd se može koristiti i za aromatizovanje vode i gaziranih pića, mogu se praviti i voćna vina, kao i čaj. Sveže bobice mogu se zamrznuti, pa od njih napraviti desert usred zime.