Iako su temperature u plastenicima nekada neizdrživo visoke, izgleda da to trenutno nije najveći problem sa kojima se povrtari sreću. Kako objašnjava Milan Mišić iz Stajkovca, blizu Vlasotinca njihova najveća briga je kako se izboriti niskim cenama povrća.
Možda vas zanima
„Težak je ovo posao, ali šta bih drugo radio, porodična tradicija se na napušta tek tako, nekako sam zadojen poljoprivredom“, komentariše Milan Mišić (29) iz vlasotinačkog sela Stajkovce, otac jednog deteta. Njemu je njegov još mlad otac Petar pre nekoliko godina, po stajkovačkoj tradiciji, prepustio šefovsko mesto.
Na dva hektara sopstvenog i zakupljenog zemljišta, pored krastavaca uzgajaju i paradajz, papriku i kupus, a ratarske kulture samo za svoje potrebe. Ceo jedan deo, nalik na fabričke pogone, su njihovi plastenici ispod kojih je temperatura preko 50 stepeni. Milan i njegovi roditelji izgledaju kao da su se najmanje mesec dana sunčali na morskoj obali.
„Navikneš se na sve što moraš, ali nikako da se naviknemo na nestabilno tržište, nikako da se pomirimo što nema zaštite domaćeg poljoprivrednika i domaćeg proizvoda. Jedemo albanske i druge nekvalitetne uvozne plodove paradajza naprasno uzrele, a ne cenimo ono što imamo, domaće i daleko kvalitetnije. Garantujem da paradajz iz naših plastenika može da se takmiči i da pobedi one iz bilo koje evropske i svetske zemlje, ako ne po ujednačenom obliku, ono po kvalitetu“, priča Milan, a potvrđuje Petar.
Njih dvojica su školovani poljoprivrednici. Petar je završio Tehnološki fakultet, ali je pravo sa diplomom ušao u njivu, da primeni stečeno znanje. Milan je poljoprivredni tehničar. Ipak, obojica kažu da im stručne škole nisu mnogo koristile.
„Praksa je čudo. Malo toga se uči u školama. Kupci sami dolaze na naša vrata, ne jurimo mi za njima, a ono što pretekne prodamo na kvantaškoj pijaci Leskovac. Ipak, mislim da bi država ili lokalna samouprava trebalo nešto da učine oko organizovanog izvoza, onda kada u okolnim zemljama ponestane, na primer, paradajza“, priča mladi povrtar.
Suština zdravog proizvoda je u pravovremenom tretiranju biljaka agrotehničkim sredstvima, objašnjavaju.
„Kada vidimo prvi rujni paradajz, sa prskanjem se prekida, jer više nema potrebe za tim. Biljka se prska preventivno, pre nego što oboli, posle je kasno jer jedna zarazi drugu i tako se bolest širi, a proizvodnja poskupjuje i ono što je najgore – kupcu se prodaje hemijskim sredstvima predoziran proizvod. Mi idemo na preventivno oprašivanje i zamagljivanje, zato na našim biljkama nema pega“, pričaju Mišići.
Na pitanje da li će njegov sin naslediti povrtarsku tradiciju, Milan Mitić kaže da to ne bi voleo. „Učiću ga da što dalje ide od sela bez obzira što se od ovog posla pristojno živi, ali džaba ti kada nemaš vreme da potrošiš pare“, kaže Milan.
Kao i mnogi vlasotinački povrtari, i Mišići su prešli atarske granice Vlasotinca i svoje najlonske bašte smestili u leskovačkom, tamo gde nema struje, pa tako u plastenicima nema zagrevanja ni hlađenja. To im ne smeta, ali im, pričaju, nedostaju uređeni prilazi, odnosno, atarski putevi.
„Nekako smo se našli. Da tražimo od Leskovčana da nam srede puteve bilo bi mnogo, Vlasotinčani kažu da nemaju ingerencije u leskovačkom ataru, pa se tako mučimo“, objašnjava Milan, skroman mladi čovek, koji navodi da je 2 puta dobio subvencije od lokalne samouprave u Vlasotincu.
Izvor: Jugmedia
Komentari