„Održivi poljoprivredno-prehrambeni sistem iskovan u krizama“ – pod ovim obećavajućim sloganom će u četvrtak i petak, 8. i 9.  decembar u Briselu, zainteresovane strane u poljoprivredi i predstavnici EU razgovarati o budućnosti hrane i poljoprivrede.

Imajući u vidu razvoj politike koji je trenutno na stolu, godišnja poljoprivredna konferencija Evropske komisije mogla bi izbeći razmatranje dugoročnih rešenja za prevazilaženje krize.

Agrobiznis i desničarski politički saveznici imaju dan na terenu, koristeći rat kao argument da je globalna bezbednost hrane ugrožena, a povećanje proizvodnje hrane je rešenje, posebno kroz pojačanu upotrebu sintetičkih poljoprivrednih inputa. Problem proizvodnje hrane, niti dostupnost na tržište EU ne postoji.

Što se tiče žitarica i pšenice, najvažnijeg izvoza hrane iz Ukrajine i Rusije, proizvodnja je zapravo veoma visoka i globalna nestašica hrane se ne nazire. U stvarnosti, invazija na Ukrajinu je istakla već postojeće krhkosti trenutnog poljoprivrednog sistema i pogoršala krizu cena hrane.

Politika postavlja cilj smanjenja upotrebe đubriva za 20 procenata do 2030. Svake godine to predstavlja 30 procenata emisije ugljenika u evropskom poljoprivrednom sektoru. Njihova proizvodnja, transport i primena koštaju pet odsto evropske potrošnje energije.

Pošto đubriva zavise od fosilnih goriva, industrija je snažno lobirala da osigura da imaju „pristupačan“ pristup prirodnom gasu u vreme kada su snabdevanje u Evropi ozbiljno ograničeno.

Kada treba uložiti sve napore da se smanji zavisnost poljoprivrede od fosilnih goriva, glavne mere koje je predložila komisija bi obezbedile nesmetan pristup prirodnom gasu za proizvođače đubriva, obezbedile finansijsku podršku poljoprivrednicima da kupuju đubriva, pa čak i predložile kontraproduktivna rešenja poput obnovljivi vodonik.

Poljoprivrednici neće imati koristi od ove kontinuirane zavisnosti, ali industrija definitivno hoće.

Prema podacima kompanije sastavljenim u izveštaju kompanije Grain, kombinovani profit devet najvećih svetskih kompanija za proizvodnju đubriva bio je nešto ispod 13 milijardi dolara (12,4 milijarde evra) u 2020.

Ako se zadrže njihovi prijavljeni nivoi profita u prvoj polovini 2022. godine, oni će zaraditi više od 57 milijardi dolara profita tokom cele godine, 440 odsto njihovog profita u 2020.

Predlog nove uredbe

Komisija je u junu objavila svoj predlog nove uredbe (SUR) za prepolovljenje upotrebe pesticida do 2030. Iako predlog ima neke nedostatke, on ostaje ključni korak ka poljoprivrednim sistemima bez toksičnosti. Ova uredba je sada takođe pod žestokim napadom evropskih ministara poljoprivrede i desničarskih političkih grupa.

Njihova ključna taktika? Zahtevajući drugu procenu uticaja kako bi se dodatno odložilo usvajanje predloga, uz obrazloženje da sadašnja „ne uzima u obzir uticaj rata u Ukrajini na globalnu bezbednost hrane i pretnje Evropskoj uniji koje su iz toga proizašle“ – što odražava zahteve industrije.

Zapravo, istraživanje Opservatorije za korporativnu Evropu pokazalo je da nakon lansiranja “Farm to Fork launch in 2020”, lobi za pesticide i njegovi saveznici preplavili su Evropsku komisiju pozivima za kumulativne procene uticaja strategije biodiverziteta i ostale inicijative “Zelenog dogovora” zajedno.

Nema više vremena za gubljenje. Kako se mandat ove komisije završava 2024. godine, ključno je da se do tada završi usvajanje uredbe.

Zauzimanje politika EU od strane agrobiznisa sprečava donosioce odluka da se pozabave pravim uzrocima nesigurnosti hrane. Ne postoji proizvodni deficit, ali postoji problem siromaštva u hrani, nejednake dostupnosti, ishrane, koncentracije tržišta i finansijskih špekulacija koje veštački podižu cene.

Koje je rešenje?

Moramo da reformišemo poljoprivredu EU ka agroekološkoj poljoprivredi sa niskim unosom, otpornijoj na geopolitičke šokove i klimatske vanredne situacije. Moramo vratiti lokalne sisteme ishrane, zaštitu životne sredine i ljudska prava u centar. Potrebno nam je da EU stoji na svom terenu i podržava ambiciju “FARM TO FORK”. Smanjenje ciljeva samo će profitirati velikom agrobiznisu i produbiti već postojeće pokretače nesigurnosti hrane.