Brkin salaš – mesto gde vreme stoji, a život teče

Matići žive u kući staroj preko sto godina - © Foto: Ljiljana Pavlović

Porodica Matić na turističko-seoskom i poljoprivrednom gazdinstvu kod Čeneja na specifičan način plasira svoje i proizvode sa okolnih imanja kroz seoski turizam, očuvanje tradicionalne kuhinje i salašarskog ambijenta, a time ispunjava i deda Ozrenov amanet: da se na salašu dimnjaci ne ugase i da se deca rađaju.

Tablu sa natpisom „Brkin salaš“ ugledaćete kraj starog puta za Suboticu, dvadesetak kilometara od centra Novog Sada, kod Čeneja. Danas pripada Nataši i Goranu Matiću, koji na njemu žive, bave se poljoprivredom i seoskim turizmom.

Domaćin Goran nema brkove, kao što bi neko očekivao, ali zato uvek ima volje da ispriča zanimljivu priču o istoriji jednog od najbogatijih salaša u ovom delu bačke ravnice. Podigla ga je, početkom prošlog veka, porodica Arsena Miodragovića Brke, koji je imao tri sina i dve kćeri. Stariji sinovi dobili su po 50 jutara zemlje i nove salaše, a najmlađi Milan ostao je na centralnom.

Milanov sin Ozren zaljubio se u devojku koja njegovim roditeljima nije bila po volji – smatrali su da je bolešljiva i da zato nije za njihovu kuću. Pala je sa zaprežnih kola i polomila rebro – dovoljan razlog da je proglase nepodobnom.

Ozren se tako oženio drugom, ali ona je na salaš donela 16 pari cipela. Svekrvin zahtev da ih rasproda nije poslušala, što je bio razlog da se brak rasturi. Zanimljivo je, ističe Goran, da je i crkveni brak poništen, o čemu na salašu postoji dokument sa vladikinim potpisom.

Za razliku od modernih, komercijalnih salaša, na Brkinom nema klasičnog restorana i apartmana. Gosti treba da se najave.

Tako je Ozren dočekao starost bez potomaka, a ni rođaci nisu hteli da ga paze i neguju na salašu. Živeo je sam, a redovno su ga obilazili Natašini roditelji, pomagali mu, radili u kući i na imanju, pa je odlučio da salaš ostavi njima, uz jedan uslov: da ne ostane pust, da se na njemu deca rađaju.

Umro je 2005. godine, a Nataša i Goran od 2006. žive na salašu. Posle dve godine, rodio im se treći sin Đura. Baš kako je deda Ozren želeo.

Goran Matić na salašu © Foto: Ljiljana Pavlović

Duh prošlosti koji provejava ovom pričom prisutan je u svakom kutku Brkinog salaša: u požutelim fotografijama, alatkama koje krase dvorište, brižljivo odabranim predmetima starim i više od jednog veka, priboru za jelu kakav danas ne može da se kupi.

Goran objašnjava kako su obnovili zapušten salaš i razvili svoj porodični biznis na turističkom seoskom i poljoprivrednom gazdinstvu: „Smatrao sam da nam samo bavljenje poljoprivredom na 13 jutara zemlje oko salaša neće obezbediti dovoljno prihoda za život kakav sam želeo za svoju porodicu. Ubedio sam Natašu da smo dovoljno sposobni da, u saradnji sa poljoprivrednicima iz okoline, na našem salašu ispričamo drugačiju priču.“

Za razliku od modernih, komercijalnih salaša, na Brkinom nema klasičnog restorana i apartmana. Gosti treba da se najave. Matići tu žive i žele da svoj miran salašarski život podele sa njima.

Stari predmeti i poljoprivredne alatke - © Foto: Ljiljana Pavlović

„Od 2007. do danas ceo svet je prošao kroz Brkin salaš, ljudi sa svih kontinenata, ali i naši koji, pre svega, vole da uživaju. Da zaborave na brige, pojedu pravu domaću hranu, popiju piće bez konobara. Kao da su došli kod ujaka na selo“, objašnjava Goran.

Gosti mogu i da prespavaju u krevetima starim stotinak godina, pod perjanim jorganima, u sobama gde je svaki detalj zapamtio mnoge generacije.

Kvalitetne domaće namirnice Matići proizvode sami ili nabavljaju od okolnih malih poljoprivrednih proizvođača. Gaje voće, povrće, živinu i pčele. „Ne držimo svinje ili konje jer ne želimo roj muva u okruženju, ni zbog gostiju, ni zbog nas. Zato smo se odlučili za koke, ćurke, morke. Jedno vreme smo gajili i patke i guske, ali tamo gde one prođu, trava ne raste“, kaže Goran.

Živina - © Foto: Ljiljana Pavlović

Zahvaljujući Brkinom salašu, poljoprivrednici iz okoline mogu da plasiraju višak svojih proizvoda. „To su ljudi koji proizvode hranu pre svega za sebe, samo višak prodaju. Smatramo da su njihove namirnice najkvalitetnije. Ono što jedemo mi, jedu i naši gosti“, naglašava Goran.

Zahvaljujući Brkinom salašu, poljoprivrednici iz okoline mogu da plasiraju višak svojih proizvoda.

Tradicionalna jela po starim receptima delo su njegove supruge Nataše: „Moj specijalitet je domaća supa, nju najviše volim da kuvam, a i svi gosti je rado jedu. Trudimo se da pripremamo tradicionalna jela: krompiraču, pohovano meso, razna pečenja, soseve, posebno onaj od višanja...

Nataša servira gostima specijalitete - © Foto: Ljiljana Pavlović

Od višanja Nataša pravi i domaći liker, a gostima nudi i niz drugih: od malina, lavande, ruzmarina, ruže… Deca posebno uživaju u njenim sokovima od zove, nane, ruže, bagrema, pekmezima od šljiva, šipka, kajsija sa nanom. Od voća sa imanja je i rakija, dok vino stiže sa obližnjih obronaka Fruške gore.

Nataši u kuhinji često pomaže mama Dragica. O njenoj štrudli s makom ispredaju se priče po belom svetu, jer oduševljeni stranci ne mogu da dokuče od čega je nastala.

Matići su ponosni na još jednog pomoćnika u kuhinji: srednji sin Milan uči za kuvara, gosti i ukućani već uživaju u njegovim majstorijama od testa. Najstariji Milutin krenuo je očevim stopama – studira šumarstvo.

Od 2007. do danas ceo svet je prošao kroz Brkin salaš, ljudi sa svih kontinenata, ali i naši koji, pre svega, vole da uživaju.

Kad zakoračite na Brkin salaš, imate utisak da je vreme stalo, ali život na njemu teče punom parom. Matići ga stalno oplemenjuju. Napravili su i adrenalin park da bi privukli decu, osmislili program koji će ih odvojiti od kompjutera i telefona, naučiti šta je logorska vatra i kukuruz koji se na njoj peče.

Goran hrani živinu na salašu © Foto: Ljiljana Pavlović

Goran uvek ima nove ideje, ali i upozorava na prepreke: „Salaš je salaš. Nije ni hotel, ni motel, ni restoran, pa ne mogu ni da važe ista pravila. Zakon o turizmu treba da ga prepozna kao specifičnu jedinicu, gde su mnoge stvari iste kao i pre 100 godina, gde se hrana sprema tako da je nemoguće primeniti HACCP sistem. Problem je što ljudi pišu zakone iz fotelje. Ja sam spreman da ih ugostim ovde i upoznam sa onim što nas koči u radu.“

U ove zimske dane, gosti Brkinog salaša uživaju kraj proste peći, u ambijentu nekadašnje štale. Sa požutele fotografije posmatra ih Arsen Miodragović Brka. Verujemo da bi i on bio zadovoljan današnjim izgledom salaša koji je po njemu dobio ime.

Sagovornici: Nataša i Goran Matić, vlasnici Brkinog salaša

Foto: Ljiljana Pavlović

Komentari