Jesen prođe, ja se ne oženih

Prema zvaničnim podacima Odbora za selo SANU u Srbiji živi čak 250 000 muškaraca do 50 godina koji su neoženjeni i 100 000 devojaka. Neženja je najviše u okolini Kraljeva, Negotina i Crne Trave. Najteža situacija je u Đali, kod mađarske granice, negotinskom selu Ceremošnja, Pekčanici i Gokčanici, u okolini Kraljeva. Ništa bolje nije ni u Crnoj Travi, gde se u selu Mlačište 2014. godine rodilo dete posle ravno 38 godina, kazuje Branislav Gulan, član Odbora za selo SANU.

Život na selu © Pixabay

Podatak da se među selima koja drže neslavni rekord po broju neoženjenih momaka u Srbiji nalazi i kraljevačko selo Pekčanica, kod Kraljevo, podsetio me je na jedan poodavni razgovor sa Petrom Uroševićem, tadašnjim predsednikom Mesne zajednice Roćevići, koja osim istoimenog sela obuhvata i sela Dedevce i Pekčanicu.

Žalio mi se prvi čovek seoske vlasti da mu od svih komunalnih i drugih problema u pomenutim selima, a mnogo ih je, teže padaju svakodnevne žalbe i molbe roditelja da im pomogne i ubedi njihove sredovečne sinove momke da se žene, da se ognjišta ne ugase i porodične loze ne zatru.

„Gotovo svakog dana, naročito nedeljom, ispred kuće i kancelarije mesne zajednice čeka me po nekoliko roditelja tražeći pomoć da reše svoj najveći kućevni i porodični problem. Govorili su mi da su uzaludne sve akcije na poboljšanju putne infrastrukture, vodosnabdevanja, niskonaponske mreže kad im se sinovi ne žene i kuće gase.

Razumeo sam ih i sve sam činio što sam mogao: ulazio u ozbiljne rasprave i svađe, čak i preterivao u tome, obećavao da će Mesna zajednica pokriti sve troškove svadbe prvog seoskog momka preko 40 godina koji se oženi. Za dva puna mandata nisam rešio nijedan problem“ razočarano je pričao prvi čovek roćevačke mesne zajednice.

Ekonomski problemi nisu jedini uzroci epidemije neoženjenih i neudatih

Ekonomski položaj srpskih sela je nezadovoljavajući, daleko od nivoa razvijenosti u zemljama Evropske unije kojoj težimo. Kao zemlja našli smo se u nazahvalnoj poziciji da u selima mladi neće da rade a u gradovima nema dovoljno posla. Ako i može da se nađe opravdanje za poražavajuće podatke o demografskim kretanjima, odnosno pravoj epidemiji neoženjenih momaka u poznim godinama i devojaka u istočnim i južnim delovima zemlje koji zaostaju u razvoju pitanje je šta se dešava s vojvođanskim selima koja su vrlo blizu gradova i varoši.

Brkin salaš – mesto gde vreme stoji, a život teče

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz poslednjeg popisa stanovništa proizilazi da u Vojvodini ima 281.386 neoženjenih momaka i 202.884 neudate devojke. Od ukupnog broja neoženjenih i neudatih polovina danas živi na selu.

Branislav Gulan, član Odbora za selo SANU zabrinuto kaže da Srbija postaje zemlja staraca iznoseći podatak da smo blizu brojke od ukupno million neženja i 700.000 neudatih žena. Po njegovim rečima Srbija je jedna od šest najstarijih nacija u Evropi, s prosečnom starošću na selu od 60 godina.

Kako nam je nekad bilo lepo

U vreme kad se u Srbiji više rađalo nego umiralo ljubavne veze su trajale najviše godinu-dve dana i uglavnom se završavale brakom. Danas „ašikovanja“ traje i do deset godina, jer momku i devojci „treba“ najmanje toliko vremena da utvrde da li im se slažu karakteri. Momci i devojke od 25 godina bili su retkost, a bračni parovi imali su najmanje četvoro-petoro dece. Smatralo se, s pravom, da tamo gde ima za dvoje dece ima i za treće. Danas je slika Srbije sasvim dugačija: negativnim prirodnim priraštajem Srbija godišnje izgubi 38000 ljudi (jedan manji grad), a još 30000 se iseli.

Neudate devojke © Pixabay

Stručnjaci kažu da u Srbiji ima 300 značajnih geotermalnih voda i to većinom u brdsko-planinskim područjima koja su najviše ugrožena. Kažu da kad bi se svake treće godine izradio po jedan banjsko-turistički centar eto šanse za opstanak na selu. Odlična ideja ali mi radimo suprotno – ne održavamo ni postojeće centra a kamoli da otvoramo nove. Navodim primer Bogutovačke Banje, u svetu poznate kao „Neuron banja“ ili „raj za živce“ čji se status, uprkos stalnim obećanjima grada i države, ne rešava godinama.

Odakle potiče izreka – Vole se kao golub i golubica?

Iako devastirana puna je gostiju iz celog sveta zahvaljujući meštanima entizujastima i gostima koji je održavaju u kakvom-takvom stanju i čuvaju preostalu imovinu, ko zna čiju. U takvom stanju niko i ne pomišlja da veže sudbinu za taj kraj jer je budućnost apsolutno neizvesna.

Snaje stižu iz Albanije, Rusije…

Neženje iz Srbije, naročito iz sela, da bi zasnovali porodice i sačuvali domaćinstva, mlade pokušavaju da nađu u Albaniji, zatim Rusiji, ređe u Ukrajini, uglavnom kroz saradnju sa Srpsko-crnogorskim udruženjem Morača, Rozafa iz Albanije, zatim humanitarne organizacije Stara Raška. Ima uspešnih primera i to baš u Roćevićima, selu kod Kraljeva, koje smo pomenuli na početku ove kolumne.

Šta iskusna domaćica preporučuje mladim devojkama?

Ugledni roćevački domaćini Jula i Lazar Đurašević, preko jedne beogradske agencije svoje sinove Milana i Slavoljuba oženili su devojkama iz Albanije. Za snaje Arditu i Rudinu, svekrva Jula ima samo reči hvale – veli „bolje su joj nego naše: slušaju, poštuju muževe i ukućane i rodile su zlatne unuke“. Prezadovoljni su i braća Milan i Slavoljub jer su, kako bratski kažu, rešili najvažnije životno pitanje i domaćinstvo napreduje dok naslednici rastu. U novopazarskom kraju takvih brakova je puno više. To nam je izgleda sudbina kad Srpkinje neće na selo.

Komentari