Tezga na niškoj pijaci u naselju Trošarina već je više od 13 godina drugo radno mesto Suzane Tasić, poljoprivrednice iz moravskog sela Čečina, opština Doljevac, blizu Niša. Ona tu ponekad sama, a najčešće sa suprugom Gradimirom koji je pre više od 13 godina ostao bez posla u slovenačkoj kompaniji Lesnina, od proleća do kasne jeseni prodaje povrće. Proizvode koje prodaju uzgajaju na svom imanju i na nešto malo njiva koje su im ustupili rođaci čije su rodne kuće odavno prazne, pa bi njive u suprotnom zakorovile.
Suzana Tasić je, kao gradsko dete, dok je pohađala pirotsku Tehničku školu, poljoprivredu poznavala tek onoliko koliko je roditeljima pomagala u gajenju povrća u bašti od osam ari, ali i rođacima na selu u okopavanju kukuruza i u žetvi. Tada nije ni sanjala da će njeno osnovno radno mesto biti njiva, bašta, vinograd, voćnjak…
Možda vas zanima
Danas Tasići uzgajaju paradajz i papriku u četiri plastenika od po jedan ar i na 45 ari na otvorenom, krompir na 45 ari, crni luk na pet, pod kukuruzom imaju hektar i 20 ari, pod žitom 1,5 hektar, a vinograd na 45 ari. Šumu kao da i nemaju jer, kako kažu, zbog silnog posla ne mogu da stignu da sami poseku drva pa moraju da kupuju ogrev.
Moj radni dan u sezoni poljoprivrednih radova počinje u pola šest, kada sam već na njivi, a ustajem u pet sati. Na njivi sam po ceo dan, nikada nisam legla u podne da odmorim i tako je sve dok ne smrkne. Dok dođemo kući, dok večeramo, malo sednemo da odmorimo, kada jedino i bacim pogled na televizuju, već je ponoć kada odlazimo na spavanje.
Suzana priča: „`Kako sve ovo stignemo sami?`, pitate. Uz padanje i umor! Svekrva je stara i njena jedina obaveza je da namiri svinje koje čuvamo za sopstvene potrebe. Pomogne po nekoliko dana u berbi povrća, kad može. Jedna ćerka je nezaposlena, ali živi u Pančevu i pomogne mi oko kuće kad dođe leti na odmor.”
„Druga živi i radi u Nišu. Pomogne mi najviše oko spremanja zimnice, jer i sama ima previše obaveza. Sve ostalo je na mužu i meni”, objašnjava Suzana, vedra žena čiji osmeh najbolje svedoči o tome s kakvom lakoćom prihvata tegoban život poljoprivrednog proizvođača koji zna da su mu jedino veliki trud i rad od jutra do sutra garancija da zaradi, da ima i stekne.
„Moj radni dan u sezoni poljoprivrednih radova počinje u pola šest, kada sam već na njivi, a ustajem u pet sati”, kazuje Suzana. „Na njivi sam po ceo dan, nikada nisam legla u podne da odmorim i tako je sve dok ne smrkne. Dok dođemo kući, dok večeramo, malo sednemo da odmorimo, kada jedino i bacim pogled na televizuju, već je ponoć kada odlazimo na spavanje.”
„Kada počne berba povrća, na pijaci smo od 6 do 14 sati. I opet po podne rad na njivi ili spremanje robe za sledeći dan. E, zato zimi mogu da spavam i do osam sati, da spremim doručak natenane, pa da bez trke i žurbe skuvam dobar ručak i večeru.”
„U šali kažem da se u sezoni hranimo nezdravo, kobasicama, salamama, pljeskavicama i pecivom, a jedino vreme kada se hranimo zdravo, mi kažemo ‘pošteno’, je tih nekoliko zimskih meseci. No to kratko traje, jer sve dok ne padne sneg ja imam posla u polju. Još nismo očistili njive, nismo izorali ni posejali, a već krajem januara počinje sejanje rasada za plastenike.”
„Imamo, ali nikada dovoljno”
Suzana je jedna od onih žena koje na selu rade skoro sve poslove. „Ja i drva cepam sama”, kaže, „vozim traktor, a jedino ne vozim auto.”
Za ručne radove, koje je nekada sa zadovoljstvom radila, odavno nema vremena, a stigne jedino da se druži sa nekoliko rođaka koje žive u blizini. I to nakratko, napominje, kada se „otkine” malo vremena od silnog posla.
Kada počne berba povrća, na pijaci smo od 6 do 14 sati. I opet po podne rad na njivi ili spremanje robe za sledeći dan. Možda nekome izgleda da ovoliki rad obezbeđuje i lagodniji život, da možemo da steknemo više, ali nije tako.
Na godišnjem odmoru, za 34 godine braka, ona i njen suprug bili su dva puta. Sada im je jedini odmor onih nedelju zimskih dana kod ćerke u Pančevu. Kod majke u Pirot ode jedino na slavu.
„Možda nekome izgleda da ovoliki rad obezbeđuje i lagodniji život, da možemo da steknemo više, ali nije tako”, naglašava Suzana. „Doduše, ni u čemu ne oskudevamo, ali redovno prigusti kada krene poljoprivredna sezona, kad je potrebno nabaviti repromaterijal, iako tokom godine ne rasipamo. Ostavimo mi na stranu, ali uvek iskrsne još nešto i nikada nemamo dovoljno.”
„Prošle godine kupili smo jednoj ćerki sobu, za useljenje u novu kuću. Nama je crkao zamrzivač i morali smo da kupimo novi i to je sve što smo uspeli da se ponovimo. Onda je razumljivo zašto smo morali da pozajmimo 1.000 evra na početku sezone. Dok se to vratilo, dok se pokriju svi troškovi, ostalo nam je tek da kupimo ‘jugo’ za 400 evra, jer nam je crk`o ‘poli’ kojim smo vozili robu na pijacu i stigli smo da se ponovimo šporetom za drva.”
„Sva sreća pa imamo svu mehanizaciju i od većih investicija ove godine uložili smo 70.000 dinara u šipke za plastenik, koje će trajati malo duže i 25.000 dinara za najlon, čiji je vek tri godine. Država nam nikada ništa nije pomogla, niti smo išta tražili, osim jedne godine kada smo dobili 40.000 dinara kao registrovano poljoprivredno domaćinstvo. Nikada više nismo registrovali domaćinstvo, niti koristimo kredite koji su za seljaka preskupi.”
Nema leje za svoju kuću
Tasići sami na pijaci prodaju veći deo povrća. Na veliko prodaju samo luk i krompir. Zakup tezge, koji plaćaju od februara do novembra, odnosi 6.200 dinara mesečno. Svaki dan kada su za tezgom plaćaju još 320 dinara i još 800 dinara daju za gorivo.
Sve što prodajem to jedu i moji unučići, a kupcima mogu da garantujem da ne trujem povrće prekomernim prskanjem.
Najmanji pazar je, kaže Suzana, jednom ili dva puta bio oko 5.000 dinara. Rekord je za mnoge neverovatan – 36. 000 dinara u vreme spremanja zimnice, kada je samo jedna mušterija pazarila za 9.600 dinara.
Imaju mahom stalne mušterije. Nemaju posebne leje na kojima bi povrće gajili za svoju kuću. „Sve što prodajem to jedu i moji unučići”, ističe Suzana, „a kupcima mogu da garantujem da ne trujem povrće prekomernim prskanjem.”
U to se uverila i mušterija čije dete nije moglo da jede povrće zbog alergije sve dok nije počela da kupuje na Suzaninoj tezgi. Jedino joj je teško, primećuje, to što narod ima sve manje para. Sve je više ljudi koji kupuju po pet paprika. Nekih dana, pred penzije, Suzani su ruke pune metalnih novčića, zadnjih para koje se pokupe po kući.
Rođaci koji ne mogu da obrađuju svoje nasleđene njive ustupaju im ih bez nadoknade, a uvek se nađe dovoljno ljudi spremnih da za dobru nadnicu pomognu u sadnji povrća. Zato Suzanu i njenog supruga i dalje drže snaga i volja da rade, da stiču i razvijaju svoje gazdinstvo. Tako će jedino uspeti, znaju, da kupe sobu i drugoj ćerki, u nadi da će jednog dana prestati da bude podstanar.
Suzana i nema nekih posebnih želja, osim da uspe u tome da kompletno opremi i gornji sprat kuće u kojoj živi sa suprugom i svekrvom. Ako u tome ne uspe i nije toliko važno, navodi ona.
Na život se ne žali, ne zna šta je nemaština, ne strahuje od sutra, ali da uvek ima želje da bude bolje, toga je i te kako svesna. Uz smešak, na pitanje da li je moguće da i na selu bude bednih, kaže: „Kada bi svi radili kao mi, bednih sigurno ne bi bilo. Dobro i bez straha živi onaj ko hoće da radi, bar na selu je tako. Pa čak i da nema dovoljno ili uopšte nema svoje zemlje, to je najmanji problem. Samo, neki kažu da neće da se muče. Valjda im je lakše da odsede dan bez dinara, nego da na svojoj ili iznajmljenoj njivi uzgajaju nešto od čega će im doći koji dinar.”
Sagovornik:
Suzana Tasić, poljoprivrednica iz sela Čečina
Komentari