Evropa mora hitno da pronađe održiviji model za proizvodnju đubriva na bazi azota, upozoravaju stručnjaci. Trenutni sistem, koji se u velikoj meri oslanja na prirodni gas i Haber-Bošov proces star više od jednog veka, čini poljoprivredu zavisnom od fosilnih goriva, nestabilnih cena energenata i geopolitičkih kriza. Upravo zato sve više pažnje privlače nove tehnologije koje bi omogućile proizvodnju azotnih đubriva korišćenjem obnovljive energije i električne energije umesto gasa.
Novi „Haber-Boš trenutak“ za evropsku poljoprivredu
Amonijak je osnova moderne poljoprivrede. Više od polovine svetske proizvodnje hrane danas zavisi od sintetičkih azotnih đubriva, čija proizvodnja počiva na Haber-Bošovom procesu razvijenom početkom 20. veka.
Možda vas zanima
Ovaj tehnološki proboj omogućio je masovnu proizvodnju amonijaka kombinovanjem azota iz vazduha i vodonika pod visokim pritiskom i temperaturama.
Međutim, problem je u tome što se vodonik danas uglavnom dobija iz prirodnog gasa, zbog čega je industrija đubriva postala jedna od energetski najintenzivnijih industrija na svetu.
Procenjuje se da proizvodnja amonijaka troši oko dva odsto ukupne svetske energije i učestvuje sa približno jednim procentom u globalnim emisijama ugljen-dioksida.
Energetska zavisnost postala veliki problem
Rat u Ukrajini dodatno je razotkrio slabosti evropskog sistema proizvodnje đubriva. Kada su cene gasa eksplodirale tokom 2022. godine, evropski proizvođači amonijaka našli su se pod ogromnim pritiskom.
U pojedinim trenucima čak 70 odsto proizvodnih kapaciteta bilo je ugašeno ili smanjeno.
To je dovelo do ozbiljnih poremećaja na tržištu đubriva, skoka cena hrane i povećane zavisnosti Evrope od uvoza đubriva iz drugih delova sveta.
Istovremeno, stručnjaci upozoravaju da geopolitičke tenzije na Bliskom istoku predstavljaju dodatni rizik, jer značajan deo globalne trgovine energentima i sirovinama prolazi kroz Ormuski moreuz, prenosi Euronews.
Zašto je azot toliko važan?
Biljkama je azot neophodan za rast i razvoj, ali iako ga u atmosferi ima u izobilju, biljke ne mogu direktno da ga koriste. Zbog toga se azot mora „vezati“ u oblike dostupne usevima, poput amonijaka ili nitrata.
Upravo je Haber-Bošov proces omogućio da se ogromne količine azota pretvore u đubrivo koje danas hrani milijarde ljudi. Ipak, taj sistem je istovremeno stvorio ogromnu zavisnost poljoprivrede od fosilnih goriva.
Globalni skok cena đubriva zbog rata – koliko je Srbija zaista ugrožena?
Da li dolazi era „zelenog amonijaka“?
Evropska unija i industrija sada intenzivno istražuju alternative. Jedna od opcija je proizvodnja „zelenog amonijaka“, gde bi se vodonik dobijao elektrolizom vode korišćenjem obnovljivih izvora energije poput vetra i sunca.
Međutim, stručnjaci smatraju da bi još revolucionarnije rešenje mogle biti potpuno nove tehnologije koje bi omogućile proizvodnju azotnih jedinjenja direktno iz vazduha, vode i električne energije, bez potrebe za prirodnim gasom i velikim industrijskim postrojenjima.
Takve tehnologije mogle bi da decentralizuju proizvodnju đubriva i približe je samim poljoprivrednicima, čime bi se smanjili troškovi transporta, zavisnost od globalnih tržišta i emisije štetnih gasova.
Velika prilika za Evropu
Autori teksta upozoravaju da Evropa ne sme propustiti ovaj trenutak. Kao što je Haber-Boš proces pre više od sto godina promenio svet, tako bi nova generacija tehnologija za proizvodnju azotnih đubriva mogla da redefiniše budućnost poljoprivrede i energetike.
Pored klimatskih koristi, razvoj ovih tehnologija mogao bi Evropi da donese veću prehrambenu sigurnost, stabilnije cene đubriva i manju zavisnost od uvoza fosilnih goriva i geopolitički nestabilnih regiona.
Stručnjaci zato pozivaju na snažnija ulaganja u istraživanje, pilot-projekte i industrijsku infrastrukturu kako bi Evropa zadržala konkurentnost i obezbedila održivu proizvodnju hrane u narednim decenijama.
Komentari