Iako živinarstvo spada u poljoprivrednu granu sa najbržim obrtom, domaće proizvođače konzumnih jaja muče brojni problemi. Procenjuje se da, ako se u skorije vreme ne stvore uslovi za plasman na tržišta Evropske unije, živinarima preti ulazak u stečaj, a potom i potpun debakl, gde bi umesto nastavka izgradnje savremenih farmi funkcionisali najobičniji seoski kokošinjci. Proizvođače guši i statiranje dve domaće fabrike za preradu jaja, dok slične u svetu rade u tri smene.
Naše koke nosilje odavno su „prehlađene“. Nije ovo aluzija na neobično pitanje i zabrinutost koju je Boris Tadić pokazao prilikom svojevremene posete jednom leskovačkom farmeru, već istovremeno i pogođena dijagnoza za domaće živinarstvo. A kada su koke pod „temperaturom“, onda proizvođače konzumnih jaja trese groznica. Za minule uskršnje praznike takav utisak se teško mogao steći, jer on svojim značajem i poštovanjem od strane svih građana dopušta da barem na trenutak ne razbijamo glavu brojkama, procentima i ozloglašenim minusima.
Možda vas zanima
Sve nas je manje, recituju statističari
30/07/2020
Suzavac se razišao, paori na stepeništu
19/07/2020
Varljivo leto dvehiljadedvadeseto
10/07/2020
Izuzimajući Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, na svim ostalim graničnim prelazima za naša jaja stoji veliko „stop“.
Stvarna situacija, kada je u pitanju ova značajna proizvodnja, dosta je sumorna i neizvesna. Iako se radi o grani sa najbržim obrtom u poljoprivredi, gde se nov proizvod, konzumno jaje, proizvodi praktično svih 365 dana u godini, od te pogodnosti mnoge živinare boli glava. Inače, oko 800 registrovanih proizvođača u Srbiji godišnje proizvede blizu 1,5 milijardi komada konzumnih jaja.
Imajući u vidu tradiciju, iskustvo i potencijale kojima raspolažemo, navedena brojka bi mogla da bude i znatno veća. Međutim, kako je tržište za plasman više nego ograničeno, od tih ambicija do daljeg nema ništa. Naime, izuzimajući Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, na svim ostalim graničnim prelazima za naša jaja stoji veliko „stop“. Za proizvođače je najgore što nemaju pristup tržištu u zemljama Evropske unije, a uz to, zvuči skoro uvredljivo, zabranjeno je da se naša jaja transportuju preko njihovih teritorija.
Naravno, zagovornici svakoraznih teorija zavere kažu da je takvo ponašanje posledica što nas mrze, što može biti tek delimično tačno. Ipak, prava istina je da naši proizvođači, bolje reći država i njene institucije, ne sprovode kontrolu salmonele i obeležavanje po standardima i pravilima Unije. Da bi se jaja iz Srbije našla na pozitivnoj listi Brisela, njihova pravila se moraju u potpunosti primenjivati.
Uz kontrolu salmonele traži se i da koke nosilje budu premeštene iz klasičnih kaveza sličnih „zatvorskim ćelijama“ u komforniji prostor, odnosno u znatno prostranije kaveze. Kontrola na salmonelu, kažu iz nadležnih službi, radi se u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, dok za kaveze sa „pet zvezdica“ čija bi promena koštala oko 50 miliona evra, za sada nema novca kod proizvođača niti kod eventualnih sponzora.
Naši proizvođači, bolje reći država i njene institucije, ne sprovode kontrolu salmonele i obeležavanje po standardima i pravilima Evropske unije.
Bolji poznavaoci prilika u ovoj oblasti kažu da se mora ozbiljnije i brže raditi na usklađivanju sa propisima EU, inače u protivnom će ova vrlo bitna proizvodnja skliznuti u neku vrstu stečaja, a potom i svođenja na ekstenzivnu liniju bez bitnijih ekonomskih efekata. Ovu konstataciju potvrdio je za „Agromediju“ i Rade Škorić iz Poslovne zajednice živinara Srbije, naglašavajući da je ključni problem za ovu proizvodnju tržište. Kada ga nema, najbolje je na vreme odustati od izazivanja sudbine, stresa i na kraju bankrota.
On nije siguran da će se za ovo pitanje brzo pronaći rešenje, navodeći kao primer to da ova grana poljoprivrede i dalje posluje po zakonu i pravilnicima donetim još u Brozovo vreme. Međutim, i takva sa postojećim potencijalima i filozofijom, bitnije ne zaostaje za većinom zemalja EU. Ipak, uz poštovanje samosnalaženja i soliranja, ističe Škorić, bez konkretne podrške države i adekvatnog mesta živinarstva u Nacionalnoj strategiji razvoja poljoprivrede, sve se svodi na pucanje u prazno.
Domaće proizvođače istovremeno guši i to što duže vreme dve fabrike za preradu jaja u melanž, prah i slične sadržaje, u Inđiji i Valjevu, rade sporadično, ali mnogo više su u takozvanom praznom hodu. Fabrika u Inđiji postoji skoro 40 godina i dok je radila punim kapacitetom, bila je značajan korektor tržišnih viškova jaja.
Domaće proizvođače istovremeno guši i to što duže vreme dve fabrike za preradu jaja u melanž prah i slične sadržaje, u Inđiji i Valjevu, rade sporadično, ali mnogo više su u takozvanom praznom hodu.
Na drugoj strani, fabrika u Valjevu sa savremenom tehnologijom iz Danske, kada je pre tri godine otvorena, silno je obradovala proizvođače konzumnih jaja sa područja celog Kolubarskog i Mačvanskog okruga. I jedna i druga fabrika su u privatnom vlasništvu tako da je jako teško dobiti objašnjenje za prave razloge što su na „leru“. Da jedna od njih radi punim kapacitetom, živinari bi lakše disali.
I pored neshvatljivog statiranja naše dve fabrike, na domaće tržište, pre svega zbog potrebe konditorske i drugih delova prehrambene industrije, svake godine se uveze značajna količina melanža i takozvanih „Trumanovih“ jaja u prahu. Kako smo saznali, za dobijanje potrebnih količina prerađevina utroši se preko 70 miliona jaja. Ta brojka ne samo što je preračunata u novac značajna, već bi za naše proizvođače predstavljala značajno ohrabrenje i sigurnost.
I dok mi u karakterističnom stilu nastavljamo sa nadmudrivanjem da li je „starija“ kokoška ili jaje, drugi nam drže praktične lekcije i usput nas posipaju po glavi prahom od takozvanih „Trumanovih“ jaja. Mi taj prah samo otresemo i nastavimo sa pričom o proizvodnji konzumnih jaja kao velikom potencijalu srpskog živinarstva. Nažalost, samo na papiru!
Korišteni podaci: Poslovna zajednica živinara Srbije, lična dokumentacija
Komentari