Ako jedna poljoprivredna kultura skreće pažnju javnosti više meseci tokom svake godine pitanje je da li iza toga stoje kaki „skandal majstori“ ili je, po sredi, nešto drugo? Odmah da kažemo da je to drugo, zapravo prvo, jer malina je visokoprifatabilna voćka, u njenu proizvidnju je uključen veliki broj gazdinstava a u taj lanac nalazi se i značajan broj otkupljivača, hladnjačara, izvoznika, logističara, ali i špekulanata. Bukvalno svaka sezona je puna neizvesnosti, tenzija i protesta. Istovremeno tržište voli takve situacije i okolnosti, jer tada lakše ucenjuje i džepari. Stiče se utisak, da bi aspirin za „crveno zlato“ bilo osnovanje Ministarstva za malinu?!
Ako pojedine države, i to one najrazvijenije, imaju Ministarstvo za sreću, naši malinari bi bili mnogo zadovoljniji ako bi dobili najviši specijalizovani resor kao krov nad glavom. Bez namare da umanjujem značaj drugih sektora domaćeg agrara, malina čini sve, da pokaže kako joj je „tesno“ u postojećim cipelama i da nešto treba promeniti i unaprediti.
Ima u svemu ovom i neke figurativnosti i prisećanja kako je svoj resor dobilo Ministarstvo za ekologiju. Do pre nekoliko glodina ono je bilo „privezak“ Ministarstva za poljoprivredu što je toj od krucijalnog značaja službi sputavao ozboljnije aktivnosti.
Bez namere da se hvališem, ali posle mog uvodnika u listu „Politika“ pod naslovom „Skupa štednja“ nije prošlo ni mesec dana pokrenuta je skupštinska procedura za osnivanje Ministarstva za ekologiju.
KOLIKO ZNAMO O MALINI
Kada bi ovo pitanje postavili nekom od naših proizvođača bez trunke ustezanja odgovorio bi da o malini i malinarstvu zna „sve“!? Takvu samouveremost, ubeđen sam, ne bi pokazao ni vrsni svetski stručnjak Aleksandar Laposavić, iz Inistituta za voćarstvo u Čačku. Međutim, oni koji sade, okopavaju, neguju, beru, grde i razgovaraju sa ovom voćkom, očekivano je, da kažu da je poznaju u duši. Da znaju o njoj sve.
Iako nije orah, malina je kao ona Njegoševa misao “voćka čudnovata…“ Polomili su i lome zube mnogi, upravo, zbog nepoznavanja svih osobina i tajni ove voćke. Koliko su njeni plodovi omamljujući sa jedinstvenom aromom i ukusom mnogo je više svakoraznih iznenađenja pa i potencijalnih opasnosti koje nosi ova proizvodnja.
Često navodim primer iz valjevskog sela Rovni kada je pre 15 godina jedan mlađi i ambiciozni preduzetnik započeo posao plasteničkog uzgajanja malina. Dakle, da plodove u aprilu i maju i to u svežem stanju plasira na domaćem i inostranim tržištima.
Tek što su biljke stasale za rod utvrđeno je da im je zaražen koren sa opakom virusnom bolesti. Po nalogu inspekcije morao je preko 10.000 biljaka da izvadi iz zemlje i spali ih na lomači. Prodavac sadnog materijala dobio je samo opomenu!
ŠTA GOVORE ISKUSTVA IZ SVETA
Pre svega malina je visokoprofitabilna voćka gde se na svetskom nivou godišnje „vrte“ ne milioni, već milijarde dolara. Kada je pre nešto više od dve decenije uočen njen biznis-cunami mnoge zemlje su počele sa ozbiljnim projektima i specifičnim metodama proizvodnje za koje naša javnost, izuzev stručne, skoro da nije čula. Nije bilo informacija.
Srbija jeste među značajnijim proizvođačima u svetu, ali u takozavni „prvoligaški“ korpus odavno su uključeni: Čile, Poljska, Meksiko, Peru, Kina, Ukrajina, Škotska, SAD, Engleska, Kanada a iz našeg regiona Bugarska, BiH i još jedan broj zemalja.
Primera radi, Meksiko čak 95 odsto malina izvozi u svežem stanju. Zbog toga i ne čudi podatak što godišnje od izvoza ove voćke inkasira oko 1,3 milijarde dolara. Ni na kraj pameti mi ne bi bilo da se u Engleskoj 90 odsto proizvodnje malina organizuje u saksijama. To olakšava i smanjuje troškove berbe i drugih aktivnosti kada je u pitanju održavanje ove voćke.
Najveće količine smrznute maline oko 74 odsto izvoze Čileanci, a što se tiče povika na malinu iz Ukrajine saznanja govore da se ona najviše izvozi u Poljsku, a odande puetm reeksprta na druga tržišta.
S obzirom na sve izraženiju krizu sa obezbeđivanjem sezonske radne svage, pre svega radi berbe, pristupilo se novim tehnologijama za zamenu ljuskog rada pa su tako nedavno komšije iz Bugarske nabavile 14 kombajna za mašinsku berbu crvenih plodova…
CENE „TRESU“ I ARILJE I MEKSIKO
Za skoro sve malinare u svetu ključni problem su otkupne, odnosno sa njima tesno povezane izvozne cene. Taj problem na isti način muči i naše proizvođače iz Arilja i drugim malinogorja kao i one iz Meksika, Čilea ili Poljske.
Podaci govore da je prosečna izvozna cena nešto veća od 3,5 evra po kilogramu, ali nije redak slučaj i situacija, zavisno od ponude i kvaliteta plodova, da ona prelazi 4 evra za kilogram. Inače, cene određuje tržište i takozvani špekulanti.
Upravo ovi poslednji su nesrazmernim podizanjem cena doveli do poremećaja na tržištu, odnosno smanjene potražnje za malinom zbog čega je ona menjala svoju transformaciju i umesto svežih plodova služila je za proizvodnju sokova, džemova pa i malinovog vina.
Trend u svetu je plasman, odnosno prodaja svežih plodova malina, ali niko ne beži, još uvek, ni od smuznute maline posebno ako je ona kvalitetnog sortimenta i čija se specifičnost ogleda u ukusu i prirodnim aromama. Poodavno su trend takozvana mala pakovanja i viši nivoi finalizacije ove voćke, ali kada smo mi u pitanju na takav način se još uvek ne razmišlja i pretežni način plasmana je u smrznutom stanju.
Zapravo, o tome nema vremena da se razmišlja, jer se lalovosko vreme troši na pregovore, nadmudrivanja i dogovore oko otkupnih cena i uključivanja države za garantovanje minimalne vrednosti ovog voća.
SVETSKA ASOCIJACIJA MALINARA
Nemaju samo šahisti, fudbaleri, bokseri ili odgajivači pasa goniča svetske asocijacije…Lično sam tek nedavno saznao da su na tom nvou povezani i malinari. Tako je pre desetak dana u Kini održana 13. Svetska konferencija organizacije proizvođača malina (IRO).
Na tom krovnom skupu najviše pažnje bilo je posvećeno tri godine dugoj recesiji u kojoj se našlo malinarstvo. Ocenjeno je da su visoke otkupne i prodajne cene najviše doprinele tome. O proizvođačkoj ceni i drugim troškovima nije se previše govorilo.
S obzirom da mi ne moramo kao Englezi, zbog dobro očuvanog i čistog zemljišta, maline da odgajamo u saksijama to je nesporno velika prednost naših proizvođača. Ta okolnost pretpostavlja mogućnost za proširenje zasada i veću produkciju ovog voća.
Kako nutritivne i druge vrednosti maline zaokupljaju pažnju tržišta i potrošača bila bi šteta uz nove sortimente i autohtoni „vilamet“ ne udvostručiti produkciju i zaradu u izvozu!?
Sa takvim ambicijama pored svih regionalnih i svetskih acocijacija nebi bilo loša razmišljati o nekoj „jačoj“, efikasnijoj i posvećenoj malinarstvu organizaciji na državnom nivou. Taj organizacioni autoritet ne mora biti Ministarstvo, ali „nešto između“ dobro bi došlo. Vredi razmisliti, zar ne!!!
Komentari