Stratišta tranzicije ugrožavaju proizvođače hrane

Uz komunalni otpad i plastiku ozbiljan problem za poljoprivredu predstavljaju i ostaci devastiranih i napuštenih fabrika na više stotina lokacija širom Srbije iz kojih se u zemljište i vodotokove izlivaju teški metali i toksične materije. Njihova sanacija odvija se sporo i na ivici nezainteresovanosti.

Nije u pitanju nikakva posna pita sa prazilukom, već ozbiljan problem. Iza skandalozne svojinske transformacije, odnosno privatizacije od devedesetih godina na ovamo ostale su samo ruševine brojnih fabrika, preduzeća, privrednih sistema i industrijskih kompleksa. Zavisno od vrste delatnosti iza mnogih uz šut i drugi krš ostale su opasne materije u obliku teških metala, rasutog toksičnog otpada kao i raznih hemikalija i materija koje se nekontrolisano izlivaju u okolno zemljište pa i vodotokove. Posle privatizacije valjevske „Srbijanke“ 2007. godine, tri puta je u gradu oglašavana uzbuna od curenja amonijaka iz instalacija zapuštene hladnjače u krugu ovog kombinata.S ličnih primera bilo je puno i na drugim stranama, ali o njima i eventualnim posledicama NAJRADIJE SE ĆUTALO.

Skoro sva industrijska STRATIŠTA TRANZICIJE, a procene su da ih je nekoliko stotina, ne nalaze se u blizini beogradskih Terazija, Dorćola niti su sa pogledom na Vračar, već na područjima koja slove za pretežno poljoprivredna. Primera radi od kruševačke HI „Župe“, „Zorke“ iz Šapca, „Viskoze“-Loznica, preko kombinata Koža iz Zaječara do fabrike akumulatora u Somboru, odnosono „Magnohroma“ Kraljevo ili Fabrike omotnog papira i ambalaže u Vladičinom Hanu. Ove crne tačke za koje je utvrđeno da mogu ozbiljno ugroziti zdravlje ljudi koji žive u njihovoj blizini, ali i zagaditi vodu i hranu, odnosno poljoprivredne proizvode ostale su skoro zaboravljene, jer još uvek imamo drugih „važnijih“ poslova u odnosnu na UPRAVLJANJE OTPADOM. Uz podršku sa sredstvima Svetskog fonda i italijanskog Ministarstva za životnu sredinu frinansira se Projekat smanjenja rizika od pomenutih zagađivača. Dok je Program UN za životnu sredinu omogućio analziranje zemljišta, vode i sedimenata na 32 lokacije u Srbiji kao i obučavanje predstavnika lokalnih samouprava za pravilno praćenje kvalitete zemljišta. I ova aktivnost dužine jednog pedlja govori da bez guranja stranaca i dalje se indolentno ponašamo prema zaštiti životne sredine.

ZDRAVO ZEMLJIŠTE je vrlo bitno za našu poljoprivredu kojoj UDELJUJEMO SVE VIŠE EPITETA, MEĐU KOJIMA I ONAJ: DA NA NJU OZBILJNO RAČUNAMO. Ponajviše kada je u pitanju izvoz, jer i dalje slovimo za jedinstven prostor u Evropi kada je u pitanju kvalitet i ukus naših proizvoda gde prednjači voće. Međutim, i pored svega toga na najvećim tržištima se uvode novi standardi i pravila koja ne tolerišu nikakve improvizacije. U lancima kontrole u zemljama EU nisu samo fitosanitarne i veterinarske inspekcije, već i predstavnici brojnih organizacija potrošača koji svojom rigidnošću ali i lucidnošću zalaze ISPOD POSTAVE svakog proizvoda. Oni su krajni kupci pa tako žele da se čuje i njihovo mišljenje i glas.

Čudili smo se pre nešto više od godinu dana kada su, upravo, predstavnici udruženja potrošača iz jedne evropske zemlje uz nacifranu osnovnu deklaraciju tražili i dodatni podatak o tome da li su junad čije meso je uvezeno na njihovo tržište tokom tova bila izložena stresnim situacijama. Ne zbog dobrobiti životinja, već što je naučno potvrđeno da meso od maltretiranih domaćih životinja ima puno nedostataka i praktično je lošijeg kvaliteta. Tako je i sa upitima iz kojih izvora, sistema ili kanalske mreže se zalivaju određene vrste voća, povrća i drugih poljoprivrednih proizvoda. Takozvano geografsko poreklo postaje nezaobilazna informacija dok se prisustvo zaštitnih sredstava meri uz pomoć najosetljivijih uređaja.

Naši proizvođači hrane pored pomenutih kontaminiranih lokacija na ostacima nekadašnjih fabrika i preduzeća, pod još jednom su vrstom OKUPACIJE. U pitanju je, najčešće, indirektna opasnost od nezbrinutog KOMUNALNOG OTPADA koji se nekontrolisano gomila na desetinama opštinskih i gradskih deponija kojima je pre 30, pa čak i više godina, isteklo rešenje za obavljenje tog posla, jer naprosto svi prihvatni kapaciteti su popunjeni. Kako neko primeti: to više nije odlaganje, već trpanje smeća što prate i takozvane divlje deponije i vikend smetlišta. Noćna mora su i deponije za odlaganje OPASNIH MATERIJALA I OTPADA koje se po pravilu, od strane ilegalnih lica ali i firmi koje se dobile potrebne dozvole, lociraju na poljoprivrednim zemljištima koja su udaljenija od očiju javnosti. Slučaj sa takvim otpadom pronađenim pre dve godine u okolini Obrenovca najozbiljnije je upozorenje za sve one koji treba da brinu o zdravlju nacije i budućim generacijama.

Dobro se sećam, a o tome sam pisao u jednom od tadašnjih najčitanijih dnevnih listova u Jugoslaviji i Srbiji „Ekspres Politici“, kada je ugledna DRŽAVNA kompanija iz Kolubarskog okruga industrijski otpad, pre svega galvanski mulj, počela da odlaže u obale reke Obnice. Rukovodeći TETREBI iz farike, ali i opštinske vlasti na sve su se pravili blesavi ne razmišljajući o posledicama takvog ekološkog vandalizma. Naime, sa prvim velikim vodama i poplavama, koje u tom kraju nisu retke, sav taj otrovni industrijski mulj stigao bi do povrtnjaka, bašta i njiva na prostoru od Valjeva do Obrenovca. Na sreću ova ekološka PODVALA je sprečena a moje pisanje ocenjeno kao nedobronamerno.

Veliki problem je i takozvana DUGOVEČNA PLASTIKA koja je zaposela reke, jezera, mora, parkove a došla je i do njiva poljoprivrednih proizvođača, pa samim tim, i tanjira građana. Bio sam ubeđen slušajući komentare i izveštaje iz razvijenih svetskih centara da će plastici biti brzo stavljana omča oko vrata. Grdno sam se prevario, jer su mnoge najave na tu temu ostale samo prazne priče uprkos tome što je više puta UPOZORENO DA JE PLASTIKA GORA OD UJEDA ZMIJE OTROVNICE POZNATE KAO „STO KORAKA.“ ALUZIJA JE, NAJVEROVATNIJE, NA NJEN VEK RASPADANJA OD NEKOLIKO STOTINA GODINA. Evropa čini određene pomake a mi se i DALJE OŠTRIMO za velike i odlučne bitke.Upravljanje otpadom je fakultativna disciplina ili, bolje reći, još uvek zadnja rupa na svirali. Tako se kod nas RECIKLIRA tek nešto više od 3 odsto plastičnog otpada a u zemljama EU dostignut je nivo od 28 procenata, nešto smo „jači“ sa reciklažom komunalnog otpada sa 5 odsto. Što se tiče KOMPOSTIRANJA ono kod nas praktično ne postoji a u EU je zastupljen sa preko 16 procenata. Da smo po ovom pitanju i dalje flegmatični govori i podatak da se u Srbiji godišnje potroši, ili upotrebi, DVE MILIJARDE PLASTIČNIH KESA.

DAKLE, NE SAMO KLIMATSKE PROMENE, NEUREĐENO TRŽIŠTE, MIGRACIJA STANOVNIKA IZ RURALNIH PODRUČJA, VEĆ I BROJNE DRUGE OKOLNOSTI MEĐU KOJIMA JE NEBRIGA O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE OZBILJNA SU PRETNJA POLJOPRIVREDNOJ PROIZVODNJI. PUNO JE BORDŽIJA KOJE NA RAČUN „LJUBAVI“ PREMA OTPADU ZGRĆU VELIKI NOVAC. SVE JE VIŠE SOCIJALNO NEODGOVORNIH KOMPANIJA, KAKO DOMAĆIH TAKO I INOSTRANIH, KOJE POMERAJU BRDA I DOLINE DA BI PRONAŠLE SOPSTVENI GRUMEN ZLATA PRI TOM NE RAZMIŠLJAJUĆI O DUGOROČNIM POSLEDICAMA. POLJOPRIVREDNICI RETKO KADA DIŽU GLAS NA OVU TEMU, JER DOBIJAJU DRUGE KOŠČICE OKO KOJIH DEBATUJU I ISKALJUJU SVOJU NERVOZU I NEZADOVOLJSTVO. NAJVIŠE BOLI SAZNANJE, ŠTO NAJČEŠĆE, SAMI PLJUJEMO U IZVORE IZ KOJIH PIJEMO VODU.

Komentari