Svet poljoprivrede Prodavnica

Sreća, ne plaća se „žvakarina“

Parafiskalni nametiFoto: Budimir Budo Novović

Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji. Ova narodna mudrost nije pala s neba ili krive kruške, već se strmoglavila iz iskustva, odnosno prakse. Oni koje zaobiđu brojna poreska zahvatanja, bilo da su privredne organizacije, male zanatske radnje, poljoprivredna gazdinstva, građani čija je namera da se nadišu čistog vazduha ili vide umetničku repliku čuvene „Seče knezova“, neće moći da izbegnu takozvane parafiskalne namete. Najćešće u obliku svakoraznih naknada i taksi.

Uz bušne džepove koje prave ovi uljezi utisak neprijatnosti predstavlja i njihov broj. Po još uvek nepreciznim, ali podacima koji su na korak od pravih, naši privrednici imaju na leđima 230 raznih neporeskih zahvatanja, a ostatak do 1.100 po brojanju NALEDA, odnosno 591 koje je uočio USAID su neporeske dažbine namenjene građanima.

Tupa giljotina

Prema istraživanju Nacionalne asocijacije za lokalni ekonomski razvoj (NALED) koja se među retkima bavi ovom problematikom, domaća privreda je samo za 20 najvećih parafiskalnih nameta u 2019. godini izdvojila 148 milijardi dinara. To je duplo više u odnosu na 2016. godinu što govori da se ovaj oblik zahvatanja „osladio“ poreznicima, državi i mnogima pored njih.

Pravi maheri za ovaj oblik „džeparenja“ su lokalne samouprave koje se bukvalno takmiče koja će da „smisli“ više pomenutih nameta. Iako se, primera radi, zanat potkivanja konja i volova gasi tamo i gde se neko od retkih „preživelih“ majstora osmeli da okači diskretni napis koja je to radnja, mora da plati naknadu za isticanje firme…

Dakle, dugo najavljivana „giljotina“ brojnih administrativno – birokratskih besmislica među kojima su i parafiskalni nameti, kratak rez imala je 2012. godine kada je posečeno 130 propisa. Odmah posle toga ona je otupela. Bukvalno ovu „džunglu“ niko više ne primećuje pa se samim tim njome i ne bavi.

Takse na čelu kolone

Na čelu kolone neporeskih nameta su mnogobrojne naknade kao što je na primer ona za uređenje građevinskog zemljišta i tamo gde je ono u potpunosti obezbeđeno potrebnom infrastrukturom i drugim sadržajima. Odmah uz njih su lokalne naknade opšte namene kao što su one za zaštitu životne sredine, firmarine, za dobijanje upotrebne dozvole i tako u nedogled.

Dovoljno je uzeti račun za plaćanje električne energije pa videti sa kakvim „đinđuvama“ je on okićen od nekoliko vrsta snage, tarifa, zelene energije do TV pretplate.

Slede takse od kojih je 138 namenjeno privredi dok su među njima pravi „biser“ one koje se plaćaju za tumačenje propisa iz nadležnosti neke javne ustanove. Tu su zatim članarine, pomente firmarone, drumarine, piljarine…

Parafiskalni nameti plaćaju se: državnim organima, lokalnim samoupravama, nezavisnim agencijama, regulatornim telima, direkcijama, komisijama, komorama, javnim preduzećima i svim drugim koji imaju pravo da uvode i naplaćuju ovu vrstu neporeskih nameta.

Najgore je što mnogi, uprkos tome što država predstavlja sebe kao servis građana i navodno traži svaki način da ih što manje opterećuje, bukvalno ne prestaju da izmišljaju nove namete. To najbolje ilustruje primer Parka prirode „Stara planina“ u kojem su za kratko vreme „proizveli“ čak 92 neporeska nameta.

Ni poljoprivrednici nisu pošteđeni

Naravno da su i najavljivani poreski razrezi za šupe, kokošinjce, nastrešnice za stočnu hranu pa sve do seoskih bunara bile neposreske besmislice, pod pritiskom javnosti, među kojom i portala AGROmedia, Ministarstvo za finansije je „povuklo“ ručnu. Za oporezivanje je ostao manji broj objekata i to u situacijama ako ih poljoprivrednici daju pod rentu nekom drugom licu.

Skoro svi oblici primarne proizvodnje kao i ona gazdinstva koje ne vode poslovne knjige nemaju obavezu za plaćanje poreza. Izbegnuta je i bruka da seljani plaćaju porez na bunare kao da su bušotine za naftu ili gas.

Međutim, u grupi od 20 najizdašnijih neporeskih nameta nalaze se i dva iz oblasti poljoprivrede. U samom vrhu je plaćanje naknade za korišćenje poljoprivrednog zemljišta, vode, šuma i drugih dobara. Obaveznim neporeskim plaćanjem obuhvaćeno je i davanje poljoprivrednog zemljišta u zakup.

Stres od besmislenih nameta

Najgore u svemu je i to što od pomenutih parafiskalnih nameta oni koji ih plaćaju ne dobijaju ništa. Misli se na određene protivusluge kao što je, pored ostalog, ažurnost plaćanja, jer često za izmirenje tih besmislica, privrednici i građani moraju da čekaju u redovima iako u najvećem broju slučajeva ne znaju šta plaćaju. Recimo kao što je naknada za upotrebu državnog puta ili korištenje nekog od dobara od opšteg interesa…

Ali ni te okolnosti ne mogu da prođu bez nerviranja i stresa. Nekoliko najava da će se krenuti u obračun sa parafiskalnim nametima i isti svesti na podnošljiv nivo, kao što je to primera radi u Slovačkoj u čijoj su privredi skresani sa nekoliko stotina na 70, kod nas je i dalje u obećanjima i čekanju.

Oni koji su bolje upoznati sa ovom problematikom kažu, što u šali što u zbilji, da je situacija „podnošljiva“ i da smo, ipak, imali malo sreće jer se „genijalci“ iz birokratko-administrativnih utvrđenja nisu dosetili da kao parafiskalni namet uvedu i zloglasnu „žvakarinu“.

Naime, u vreme dok smo bili pod Turcima uz sve harače oni su se „dosetili“ da bi raja mogla da plaća globu na žvakanje hrane. Drsko, necivilizacijski i ponižavajuće. Ne ponovilo se. Piii, što bi rekao moj prijatelj proslavljeni valjevski košarkaš Voja Kecojević!

Komentari