Ko su čuvarkuće srpskog agrara?

Nema sumnje da je projekat „Stvoreno u Srbiji“ ( PKS) sa oznakom „Čuvarkuća“ neka vrsta nastavka  predhodne kampanje „Kupujmo domaće“ koja je imala podeljen odjek u javnosti, odnosno među potrošačima. Nije bila najbolje prihvaćena iz jednostavnog razloga što su naši građani više puta iznevereni i dovođeni u zabludu zbog čega su glasno poručili: da za svoj teško zaređeni novac žele da kupuju što oni procene da je dobro bez obzira ko je proizvođač. Kritike i ubeđivanja da greše nisu uspela da promene njihov odnos, odnosno stav, pa su u žučnim raspravama zajapureni provladini mediji, takve građane nazivani izdajnicima i sličnim pogrdnim imenima.

Ko su čuvarkuće srpskog agrara - © Agromedia

Verujem da će pomenutu ludost i zamku izbeći idejni tvorci i pokretači oznake „Čuvarkuća“ čija je ambicija da tržištu ponude paletu proizvoda domaćih gazdinstava, preduzeća i kompanija u koje su ugrađeni znanje, kreativnost i najkvalitetnije sirovine sa ovdašnjih prostora. Prema dosadašnjim najavama među proizvodima sa ovim znakom biće značajan broj onih iz poljoprivredno-prehrambenog sektora, ali i iz više industrijskih grana i konfekcije.

Brendovi kao šumeće tablete

Kada je u pitanu poljoprivreda bitna je svaka puna tegla, flaša, kanister, kaca, bure ili dizajnirana mešina sa kvalitetnim proizvodima. Nema sumnje da oni mogu uticati na opstanak određenog broja manjih gazdinstava, pa čak, pomoći i njihovom napredovanju. Međutim, nerealno je očekivati da nešto veći broj od njih postanu ozbiljniji dobavljači, jer u vremenu surove tržišne ekonomije i zaslepljenosti profitom uslove koji postavljaju velike trgovinske kuće i lanci teško je pratiti. Sa druge strane bojim se da će početni entuzijazam brzo da splasne i istopi se poput „šumeće“ tablete zato što iz prikrajka vreba naša stara boljka a to je izostanak upornosti, hrabrosti uz stalna preračunavanja.                            

Daleko od toga da imam nešto protiv „Čuvarkuće“, ali primera radi pre nekoliko dana Evropska komisija za sertifikovanje proizvoda sa oznakama geografskog porekla obavestila je javnost o velikom „zagrljaju“ između Starog kontinenta i Kine o obostranoj razmeni po 100 novih brendiranih proizvoda. Inače, na tržištu EU  trenutno „korzira“ preko 3.000 proizvoda iz sektora poljoprivrede sa pomenutom oznakom među kojima nema ni jednog iz Srbije. Iako ih sa nacionalnom prostoru imamo 47 očekuje se da do kraja godine uz dosta administrativno-birokratske sreće, u pomenuti „mega-tim“ uključimo tri proizvoda a to su: malina iz Arilja, fruškogorski lipov med i pirotski kačkavalj.  Ako kritičnog dana neko iz komisije u Briselu, bude ustao na pogrešnu nogu, sledi nova deonica čekanja.

U čemu je problem? Dok su se o brendiranju, pre dvadeesetak godina, vodile najozbiljnije rasprave i pravile strategije, nije se mogao sakriti podatak da je naša poljoprivredna mehanizacija na čelu sa traktorima bila stara preko 30 godina. U isto vreme neskriveno raspoležnje naših izvoznika bila je da najkvalitetnije poljoprivredne plodove prodajemo u vrećema i gajbama kao sirovine. Ubeđivan je plebs i neobavešteni političari da se na taj način dolazi do najveće zarade.  Seobe ljudi iz sela prema gradovima stalno su se pojačavale a objašnjenja da je brend: dodatna vrednopst i osobina koju određeni proizvod ima i koja se može poistovetiti sa živim bićem, mnoge su samo nasmejala i ništa više.

 I mi „magarce“ za trku imamo

Neću da tvrdim da se u meduvremenu nije dosta toga promenilo i da i mi u ovoj oblasti imamo čak i  „magarce“ za trku. Naime, pre nekoliko dana i zvanično je potvrđeno da sir spravljen od magarećeg mleka iz prirodnog rezervata Zasavica kod Sremske Mitrovice, najskuplji na svetu. Njegova cena je 1.000 evra za kilogram što ni jedan proizvod iz ove kategorije nije postigao. To ga, nesporno, kandiduje za evropski brend, ali bojim se da će još puno „magarećih“ godina proći dok se ne dokopa prestižnog evropskog žiga. Pored magarećeg sira imamo mi i desetine drugih vanserijskih proizvoda od kojih se pojedini kao što su ajvar i kajmak spravljaju po receptima naših čukunbaka, ali i Starih Rimljana (sir iz okoline Smedereva). Kada su u pitanju voćne rakije mi se i dalje ponašamo kao da živimo na Grenlandu. Još uvek nismo zaštitili domaću šljivovicu.

Svi navedeni sitni bodovi u domaćem agrarnom goblenu nisu za potcenjivanje i vrlo su bitni za stvaranje bolje atmosfere i optimizma koji je često u deficitu kada je u pitanju poljoprivreda. Međutim, u svakoj zgodnoj prilici mora se podsećati da domaći agrar ne sme da preskače i druge jako značajne, bolje reći prave, čuvarkuće. Dug vremenski period to su bile zadruge a potom poljoprivredni kombinati čija propast je napravila ogromnu crnu rupu u ovom sektoru, što znači, da treba učiniti sve da se jedan broj njih mora rehabilitovati i vratiti u funkciju. Pokazalo se da je to moguće, primer je „Budimka“, a bez obzira na prodaju privatniku, trebala bi da se pogura i valjevska „Srbijanka“ koja u zaleđini ima ogromni ruralni potencijal Kolubarskog i nekoliko graničnih okruga. Visoko kotirana čuvarkuća je i država koja svojim sistemskim merama, podsticajima, projektima i ukupnom agrarnom politikom, može ako hoće, da nadvisi najkrupnije probleme.

Čuvarkuće su Poljoprivredne stučne službe, poljoprivredni Instituti, škole, fakulteti, svi oblici podrške i razumevanja, povoljni krediti, odnosno prijateljski raspoloženi bankari. U jednom delu sveta kada poljoprivredinci vide da neko od bankara iskače glavom kroz prozor to i oni čine bez oklevanja. Obično kažu: „da je to zbog nečega dobro“. Naši kada vide bankara beže na drugu stranu ulice ili se brzo hvataju za dugme na košulji ili sakou. Čuvarkuće su, bez ikakve sumnje hladnjačari, otkupljivaći, distributivni centri, izvoznici kao i najavljeni državi projekat o takozvanim očekivanim otkupnim cenama u jednoj godini ili sezoni.

Čuvarkuće nikada ne ugađaju sujeti

Čuvarkuća sa pet zvezdica za domaće ratare, povrtare, stočare, voćare i ostale proizvođače hrane je Međunarodni sajam u Novom Sadu. Svi srpski  domaćini, pa i oni o kojima je pisao Danko Popović u romanu Knjiga o Milutinu. Iz Valjeva ovom prilikom navodim agronoma Miloša Mitrovića koji je pola veka savetovao poljoprivrednike gde, kada i kako da seju da bi požnjeli što više i bolje, zatim Čedu Nikolića, vrsnog ekonomskog analitičara dešavanja u agraru koji je svojim praktičnim primerima kuražio druge kako smelije i odlučnije da zagaze u sektor proizvodnje hrane. Čuvarkuća je svaki ministar poljoprivrede, premijer kao i predsednik države. Nemoguće je zaobići i čoveka koji je smelo ušao u obnovu srpskog zadrugarstva, autoritete iz SANU kao i portal AGROMEDIA, koji se uz još jedan broj elektronskih i pisanih medija, istinski zalaže da nijedna priča iz poljoprivrede ne bude palanačka.

Čuvarkuće su infornacije da je početkom prošlog meseca na aukciji u Škotskoj ovca rase „teksel“ prodata za skoro pola miliona dolara, da je nedavno u ataru kod Kaća hektar poljoprivrednog zemljišta kupljen za neverovatnih 100.000 evra. Čuvarkuće nikada ne ugađaju sujeti i i njih je vrlo teško uhvatiti na spavanju. One ne smeju biti kao pas književnika Miroslava Krleže, koji leži pored kapije, sve vidi i čuje samo ga mrzi da laje.

Komentari